… Тврди центархалф Партизана. — Тереза Ђелмиш — лепотица „Политике Базара“ интервјуише Пауновића

Ако добијете задатак да направите интервју са неким фудбалером, запитаћете се најпре: А где да га пронађете? И онда ћете се сетити да фудбалера најпре треба потражити на неком фудбалском стадиону. А када је реч о фудбалеру Партизана, Благоју Пауновићу, отићи ћете на Топчидерско брдо.

И тако сам се обрела на Стадиону ЈНА у време када Пауновић завршава свој свакодневни тренинг. Но, Пауновића још дуго није било. Рекли су ми да је на неком важном састанку и да ћу морати да причекам ако хоћу да разговарам са њим.

Док га очекујем у башти ресторана „Стадион“ размишљам о том младом човеку. Ово је, наиме, мој други сусрет са њим. По мојој првој импресији Пауновић изгледа врло дечачки. Тој дечачкој појави неку ноту озбиљности дају бркови на помало аскетском лицу. Пауновић се и облачи тинејџерски: прилази ми у мајици и фармеркама.

Посматрам га. Изгледа уморно, мада испод коре његовог необријаног лица стално титра осмех пријатан као у детета. Пуши са једном наглашеном страшћу, готово жваће цигарету и то ме нервира. Међутим, разговор са њим тече лако. Понекад му недостаје нека реч, застане жубор његовог тока казивања па се на моменте помаже гестикулацијом, али у свему томе има много шарма, јер је мој нови познаник тако природан, једноставан и љубак.

Упирем поглед мало дубље у њега и у себи понављам: Боже, зар је могућно да је овај млади човек фудбалска звезда, спортска величина и идол хиљаде навијача, па он се ни по чему не разликује од мојих до јучерашњих другова из скамија. А шта сам све слушала о фудбалерима! И питам се: зар се свима који су на било који начин изронили из сивила анонимности морају увек приписивати и разни „атрибути“ или је то само освета немоћних. Јер: ето, једна фудбалска звезда је у ствари сасвим обичан, једноставан човек.

Постављам Пауновићу неколико питања, сасвим обичних, каква би вероватно поставио и сваки други Партизанов навијач да је на мом месту.

П. ВЕСНИК: Шта је било напорније тренинг или састанак са којих се враћате?

ПАУНОВИЋ: Ја, у ствари избегавам састанке, (говори Паун кроз дим своје цигарете), али овај је био врло интересантан, јер се радило о усвајању Правилника о награђивању. Зато смо сви били помало ангажовани.

П. ВЕСНИК: Зашто сте за Партизан играли лоше у Летњој лиги после изванредног наступа у Риу?

ПАУНОВИЋ: Моја улога у тиму се разликује од улоге у репрезентацији. Раније сам имао задатак да „држим“ играча да будем „фластер“, а сада сам слободан па се пропусти других играча често приписују мени. У репрезентацији сам и даље „фластер“ и када сам задужен да чувам само једног играча па ма ко он био ја се не плашим и не могу слабо да играм.

— И публика ме понекад неправилно осуђује и то под утицајем новинара, који не разликују моју улогу у Партизану од оне у репрезентацији. Мислим, да је моја слаба игра у ствари предимензионирана.

П. ВЕСНИК: Шта очекујете да ће Партизан учинити у новом првенству?

ПАУНОВИЋ: Прошле године смо имали одличан тим и зато смо били дуго у првом плану. Пошто су Ћурковић и Катић отишли у Армију наше шансе су смањене. Они су ненадмашни играчи, то сви знају. Њиховим одласком пореметио се систем који се базирао на покретљивости Илије Катића и на сигурности коју је обезбеђивао Иван Ћурковић. Сада се у тиму осећа извесна пометња. Но, ова година је преломна за наш тим. Ево зашто: некада је постојала смена генерација и постајала су размимоилажења између „старијих“ и „млађих“, а сада смо оформили тим у коме смо сви отприлике, иста генерација. Међу нама влада велико, чврсто другарство које ме чини оптимистом у погледу овог првенства. Ја бих био задовољан са једним од прва четири места. Али то што ја највише очекујем, и што је најважније, то је да ове године направимо добар тим, који ће дуго и гарантовано квалитетно играти.

П. ВЕСНИК: Да ли сте узбуђени пред неку важнију утакмицу? Имате ли трему?

ПАУНОВИЋ: Трему сам имао када сам био млађи, па често нисам могао ни да спавам. Сада сам са 298 одиграних утакмица некако „сазрео“ и немам више нервозе. Данас уместо треме осећам велику одговорност пред важнију утакмицу и зато играм са више озбиљности и концентрације.

П. ВЕСНИК: Кад сте тако брз играч, да ли понекад јурите за женама?

ПАУНОВИЋ: Више волим да оне јуре за мном, али пошто сам врло брз тешко ме стижу.

П. ВЕСНИК: Можете ли фудбалом да обезбедите себи егзистенцију?

ПАУНОВИЋ: У Југославији то никако не могу, па зато помишљам на одлазак у иностранство.

П. ВЕСНИК: Да ли вам тешко падају чести карантини и одрицања која фудбал тражи?

ПАУНОВИЋ: Кратки карантини нису тешки. Турнеје су много занимљиве, фудбал тражи да човек стално буде потпуно ангажован и ми смо осуђени на неку врсту аскетског живота. А сваком аскети је тешко.

П. ВЕСНИК: Да ли ће те свом сину, ако буде талентован, дозволити да се бави фудбалом?

ПАУНОВИЋ: Он је још сувише мали да би се знало да ли је обдарен или не. Саветовао бих му да се не бави фудбалом, а у ствари нека сам изабере своје занимање.

Моја прва радозналост била је завршена. Испили своје сокове и поздравили се уз обострано захваљивање. Пауновић је отишао пут своје друге страсти: на стрпљиво пецање на обалама Саве, а ја у редакцију да напишем свој први интервју.

Са помешаним осећањем радости стрепње оставила сам рукопис на уредников сто.