БУДУЋИ АСОВИ

„Боксерски клуб Партизан има неколико врло талентованих такмичара. Један од њих је и Добривоје Живковић, који ће најкасније за годину дана, наравно, ако буде редовно тренирао, да избије у сам врх југословенског бокса у овој категорији“.

Ово нам је недавно рекао Павле Шовљански, када се повела реч о перспективи боксерског клуба Партизан, чији је тренер. Када славни учитељ овако ласкаво говори о свом ученику — не треба сумњати да се ради о великом боксерском потенцијалу.

Желела сам да упознам младог Живковића и да га представим у нашој рубрици „Будући асови“. А то је значило: отићи у боксерску дворану, потражити га и поразговарати са њим.

Наизглед све обично.

И било би, можда, тако да пред очима нисам створила слику једног робусног, корпулентног делије. Као што и доликује једном боксеру.

Какво изненађење! Па то је један сићушан, крх момчић! Не, никада не бих ни помислила да има било какве везе са боксом. Моја брзоплетост је по ко зна који пут дошла до изражаја и ја… Што на ум то на друм.

А замислите он се због тога не љути, или се прави да се не љути, већ каже:

„Ви сте сигурно до сада упознали само боксере тежих категорија?“

П. ВЕСНИК: Ја о боксу тако мало знам. Учинило ми се најмудријим да признам истину. Почех гласно да се преслишавам: чекај, постоји бантам, перо лака, лака категорија…

ЖИВКОВИЋ: Пре свих мува. Тај сам! И дода: не замерам вам што сте тако неспретни. Не волим када се жене петљају у мушке спортове.

П. ВЕСНИК: Ја то по професионалној дужности (оградих се).

ЖИВКОВИЋ: Е, онда можемо да почнемо разговор.

Са малим нема шале.

Одувек сам сматрала да се боксера треба клонити, па ма колико далеко били од ринга. Али повратка више није било.

А погледајте само како он почиње своју причу.

ЖИВКОВИЋ: Нисам се случајно определио за овај спорт. У својој улици, у Лозници, где сам живео до пре неколико месеци, био сам страх и трепет за све моје вршњаке. Па и за оне мало старије. Обожавао сам да се „табам“.

П. ВЕСНИК: Молим?

ЖИВКОВИЋ: Па то, да се бијем. Једног дана сине ми идеја да одем у боксере. Речено-учињено. Али, већ на првом кораку доживео сам разочарање. Ово „табање“ се разлику је од оног мог: овде треба противника надмашити, а не ударити; треба употребити вештину, а не снагу. Ја то не умем. Кажем тренеру шта ме мучи, а он ме потапша по рамену: „Наш славни земљак Вук је записао да се нико није научен родио. Ти можеш да будеш добар боксер“, храбрио ме је тренер.

— Редовно сам одлазио на тренинг. Прошле јесени позвао ме је Партизан да му приступим. Павле Шовљански ће ми бити тренер? Нисам се двоумио. Било ми је жао Лознице, родитеља, другова. Али, видео сам своју шансу.

На првенству Београда за сениоре, одржаном фебруара месеца, деветнаестогодишњи Живковић освојио је прво сто у својој категорији, А није имао ни мало лаког противника. Демировић из београдског „Радничког“ је искусан и врло добар боксер.

ЖИВКОВИЋ: То ми је до сада највећи успех. Нисам имао пуно мечева, али та победа ми није ударила у главу. Као, уосталом, што ме није обесхрабрио и пораз против Милосављевића у такмичењу за „Оскара“.

И још мисли да је боксер почетник који има пуно и пуно да учи.

И добро је што тако мисли.

Ах да, умало да заборавим: онај неспоразум на почетку разговора изглађен је и мој млади познаник позвао ме је да дођем на један његов меч.

Сигурна сам да ћу тада навијати за њега. Не желим да будем једина, којој је очитао лекцију о боксу.