КРОЗ НАШУ ЛУПУ

У финишу државног првенства у ватерполу сви смо били изненађени оштрим обртом ситуације: Партизан је изгубио утакмицу у Сплиту и — Младост је постала нови шампион. Пораз „црно-белих“ у игри са Јадраном представља прворазредну сензацију и још увек многима није јасно како се то могло догодити. Разлика у квалитету је тако велика да чак ни сплитски судија Бешлић (који је, узгред буди речено, сецкао игру и готово онемогућио Београђане да се размахну у ритму којим иначе руше све своје противнике) није могао да буде одлучујући фактор.

Пресудно је било нешто друго. То се није видело те вечери у базену, али је било пресудно код свих играча Партизана: сазнање да ће Медвешчак дозволити екипи Младости да им да онолико голова колико то буде потребно да би титула припала Загрепчанима. То није тајна. Напротив, о томе се говорило без срама. Чак је и публика у Дубровнику — суочена са неизбежним поразом свога Југа — почела да скандира: „Младост ће бити првак…“

Чак су и одувек добри односи између Јадрана и Партизана поремећени, у мотивацији играча Јадрана те вечери није било само спортског частољубља, већ и нешто друго што је све до ових наших дана било страно спорту.

Играчи Партизана су неколико дана раније у сусрету са екипом Младости доказали на најубедљивији и најспортскији начин своју супериорност; у Сплиту су под претешким психолошким оптерећењем да ће финиш бити изрежиран и да знање, вештина и квалитет неће тријумфовати.

Тог другог, невидљивог противника младићи Бате Орлића нису могли да победе. Они су своју пуну сатисфакцију добили на Ташмајдану када су у незаборавној игри декласирали свог јединог ривала и пред великим аудиторијумом (био је директан ТВ пренос!) доказали су да су супериорни у мери која искључује свако изненађење, осим оног које нема ничег заједничког са спортом.

Партизан је најбољи тим и поред тога што није првак државе! Такав крајњи исход није непознат било којој спортској дисциплини. Међутим, оно што се дешава у ватерполу озбиљан је зов за све трезвене спортске посланике, јер се ради о тешкој повреди спортске етике, о најнепријатнијем ишчашењу спортског морала, који води до његове негације и, малтене, постаје апсурдно такмичити се у таквим условима и са таквом констелацијом снага.

То кад спорт исклизне из својих оквира и постане оруђе других снага онда треба звонити на узбуну. Јер, није све тако безазлено као што изгледа. Лицемерје и фаризејство никад нису били база за здраве и братске спортске односе. Не! Треба отворено рећи: то што је урадио Медвешчак и начин на који је Младост постала првак државе не чини част загребачком и југословенском спорту. Јер, у првој утакмици Медвешчак губи са 2:26, а у другој (о, апсурда!) дели бодове (11:11) како би евентуално сачувао место у најелитнијој средини.

Зар ова фарса не говори довољно о декаденцији морала у ватерполо спорту?