Не улазећи у то ко је и са каквим намерама покренуо „случај Васовић“, али остаје истина да је покушао да се на вештачки начин створи немирна ситуација у Партизану управо у тренутку када су припреме биле у завршној фази и када је почела концентрација свих снага на предстојеће првенство.

Пошто је Васовић рекао неким новинарима шта мисли о појединим људима у Партизану, њиховом раду и перспективи клуба није ни мало значајно, јер Васовић још није ни распаковао своје кофере, а већ хита да мериторно суди и пресуђује, а да ситуацију у кући Партизана није ни омирисао.

Али, то је плаховити, увек апсолутистички расположен Велибор Васовић и то не изненађује никог ко добро познаје некадашњег аса.

Међутим, остаје утисак да су сва та писања далеко од сваке добре намере према Партизану. Јер: проблем бивших играчи у неким другим клубовима није ништа мањи, него чак и већи, него што је у табору „црно-белих“. Уосталом, Партизан је у свим својим клубовима водио и води политику окупљања бивших активних спортиста и некадашњих функционера. У том смислу на последњој скупштини ЈСД Партизан донета је и одлука: да се „позову под црно-белу заставу“ сви Партизановци.

Међутим, проблем је у томе ко како себе види у свом клубу. Већина некадашњих асова верује да су управо они „предодређени“ да буду на челу овог или оног штаба и форума и ту је илузорно очекивати ма и трун објективности.

Сви виде себе само у главној улози и нико не жели да буде „епизодиста“. И не само то: појединци су свој повратак и рад у Партизану врло високо наплатили, неки чак таквим свотама да би се многима завртело у глави када бисмо износили цифре. Наравно, нико нема ништа против тога да се стручност, рад и квалитет добро награде, али нико нема права, без обзира на заслуге, да мисли да су му позиције увек отворене, а да при томе заборави како је за боље услове лако и глатко остављао Партизан и заборављао на љубав према клубовима (на коју се сад позивају).

Уосталом, и Васовић је био један од оних који су због конвертибилних новчаница оставили Партизан да крвави из свих жила, па још ни данас не може да се опорави. Тада он није био тако „душебрижан“ као данас када му проричу „судбину београдског Радничког“. И не само он.

ЈСД Партизан жели, хоће и настоји да под својим окриљем окупи све своје чланство, да буде још јачи и још моћнији. Зна се и пут којим се жели помоћи. Он најмање води кроз изјаве, увреде, самохвалу и ниподаштавање свега што постоји. Међутим, они који тако раде нису „наши“. Не! Чак ни Партизан није у њиховом срцу, јер они и у њему нарцисоидно виде само себе.