Ако је тачно да сваки клуб има навијаче какве заслужује, онда Партизан већ годинама има публику какву не заслужује. Ни играма ни резултатима. А да о трофејима и не говоримо (већ је више од пет година како овај познати фудбалски клуб није освојио ни један значајнији домаћи трофеј). То би, нема сумње, могао бити велики разлог за осипање велике навијачке породице овог популарног клуба. Али разлози су једно, а љубав друго. Тиме се може објаснити околност да су они који су некада волели Партизан остали уз њега, мада им нико не би замерио и да нису. И то не само они обични, који су обично највернији, већ и они елитни.
Партизан ако нема најбројнију, што није сасвим извесно, он има сигурно најелитнију публику. И, можда највише због тога, његова публика није тако бучна и грлата, као Хајдукова и Звездина. Она уме тихо, спонтано да прати игру, да ужива у њој, да награди оно што је најбоље у њој, да се понесе витешки, награђујући аплаузом и противника ако је заслужио. Све су то одлике одабране, изузетне публике, која поседује спортску и личну културу. Можда би нека друга, темпераментнија и бучнија публика била од веће практичне користи за време игре. Али, шта се ту може: сваки клуб има публику какву заслужује. Зар Партизан својом игром деценијама није одгајао баш такву — интелектуалну публику? Зато није ни мало чудно што за „црно-беле“ навијају толико познате личности које припадају нашој интелектуално-стваралачкој елити: уметници, научници, политичари, јавни радници…
Њих је, нема сумње, привукао несвакидашњи третман фудбалске игре који су одувек неговали Партизанови играчи. Јер шта би друго ако то не би могло привући тако велике артисте као што су већ сад покојни Љубиша Јовановић, затим Мија Алексић, Мира Ступица и други, ако не изузетан шарм Партизанове игре. Шта би могло натерати на стадион једног мислиоца европског формата као што је професор др Љубомир Тадић, увек кад играју „црно-бели“, сијало сунце и падале кише. Шта би могло натерати једног таквог представника духа, као што је Душко Радовић да прати игру „црно-белих“ свуда где играју. Или његовог колегу по перу Звонимира Мајдака, да из свог Загреба потегне у Нови Сад, Сплит, Београд, да би видео „црно-беле“ момке. Дуг је списак тих елитних Партизановаца, који ни у тренуцима својих највећих духовних узлета не заборављају на свој Партизан. Ту су познати писци: Душан Костић, Оскар Давичо, Васа Пантелић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Ристо Тошовић, др Милош Бандић, Брана Црнчевић, Мића Данојлић, Бранислав Петровић, Божидар Шујица, Филип Давид, Слободан Новаковић, Илија Поповски, Аца Антић, Миленко Вучетић, Радослав Војводић и други. Готово увек кад игра Партизан на стадиону се могу видети: Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Темпо, Вељко Влаховић, Мијалко Тодоровић, Ђуро Кладарин, Вељко Милаковић, др Рајко Томовић, др Војин Шуловић, др Драгиша Ивановић, др Звонко Дамјановић, др Срђан Хајдуковић, др Никола Секуловић и други познати научници су такође Партизановци.
Познати позоришни, филмски и естрадни уметници су познати Партизановци: Александар Гаврић, Петар Банићевић, Бора Тодоровић, Слободан Алигрудић, Вера Чукић, Зоран Ратковић, Дина Рутић, Неда Арнерић, Исмет Крцић, Нада Кнежевић, Радмила Караклајић, Силвана Арменулић, и други. Многи наши познати новинари су такође Партизановци: Драган Марковић, Сергије Лукач, Предраг Кнежевић, Александар Прља, Велибор Савић, Владимир Колак, Жика Тодоровић и др.
Списак познатих Партизановаца, чије срце куца за Партизан је вероватно много веће. Ја сам споменуо само имена оних личности којих сам се сетио овог тренутка. Нека ми не замере они којих се нисам сетио. Мада би много боље било да их се сете бар понекад и играчи у „црно-белим“ дресовима. И да њихово закуца за Партизан бар толико, колико куца срце ових познатих Партизановаца и њихових непознатих сапатника.