Јављам се из шехер-града са Врбаса, лијепе Бања Луке. Један сам од навијача на чијем реверу увјек сија црно-бела значка, значка која никад неће изгубити свој сјај, јер црно-бела боја је ту, уз моје срце. Навијач сам који се зна радовати успеху Партизанових момака, а исто тако и боловати после неуспјеха.

Верујем да се неуспјех не смије поновити и да долазе лепши дани. Партизан је данас јачи. ту су „Кнез“, „Зоки“, „Олика“, Личанин — кандидати за први тим. Бора се опоравио — ето лепших дана. Мени, фанатичном Партизановцу, најдраже су побједе над Звездом, па ми је једна таква утакмица и сјајна игра Боре Ђорђевића била инспирација да напишем ових неколико стихова о диригенту „црно-белих“, најлепшем и најбољем фудбалеру кога сам видио, на зеленом „тепиху“ и на телевизијском екрану. Ево тих стихова:

Перјаница „црно-белог“ тима
јесте Бора — то се признат мора.
Већ са својих седамнаест љета
почео је у класу да цвијета.
Гледајућ‘ га са „звездиног“ југа
и минута сваком поста дуга
али тада радост изненада:
Лопту прима перјаница млада;
Како лопту љепотан прихвати
поче њоме вешто баратати;
Дрибла Бора тада све одреда,
што ће дуго да се приповједа.
Дрибла Бора све једног по једног,
а на крају и голмана седмог
и са лоптом у мрежу ушета
а стадион тада сав процвјета.
Са усана чу се пјесма тада
што пјевају срца наша млада:
„Ми имамо нашег аса Бору
љепотана коме нема равна,
од Сежане па до Ђевђелије
нит‘ ће бити док га сунце грије“.

Надам се да ће се ипак наћи мало простора за ове редове у мом омиљеном листу „Партизановом веснику“ који читам од „А“ до „Ж“ и то не само једном, него више пута.

Живим у нади да ћете ми испунити жељу те Вам се, уз другарски поздрав, искрено захваљујем,

— Недељко Кнежевић, студент, Бањалука