Тема о којој се говори — Подлегавши својој мономанији: да увек буде у првом плану, некадашњи ас, иначе човек јаке животне воље, дејствује испод достојанства и свог угледа

Тако је увек било: једрима Васовићевог брода вазда се поигравао снажан ветар. Тамо где је он нема „бонаце“, све сама помама и бура. Јер: Велибор Васовић је природом обдарен да буде вођ, предводник, епицентар своје средине. Он поседује аверзију према мирним токовима живота и збивања. Прави елемент за Васкета је борба, напад и немири. Ако ври око њега као и у његовој увек узбурканој крви он је задовољан. Интелигентан, способан. осион и нимало сентименталан. Прави невесели егоист! Новац је његова опсесија. Поучен још у раном детињству да је сиромаштво претешка животна невоља, Васовић је зарана себи рекао да ће све учинити да тегобе и немаштина остану иза њега.

Знао је увек шта хоће и у свим озбиљним тренуцима своје спортске каријере имао је пред очима своје его и лични интерес. Он није Милутин Шошкић, доброћудни емотивац и човек коме је клуб био подједнако важан као и он сам. Не! Васовић у свему види себе и тражи свој интерес! Својевремено када смо сарађивали та црта његовог карактера није ми ни за трен сметала. Јер, он је на свом послу (на фудбалском терену) увек давао пуну меру и ја сам и данас спреман да устанем када горима њему као фудбалеру. И овог дана сачувао сам за њега одређено поштовање.

Међутим, Васовићеве последње изјаве о Партизану — то с тугом констатујем — вртоглавом брзином срозавају његово име.

На дну неукусности

Васовићева слава је годинама испуњавала свест људи из средине у којој је живео, радио и кретао се. Сигурно је да му уши нису биле воском запушене и све похвале и дивљења која су допирала до њега учинили су своје: потхрањивао је властиту таштину и то га је одводило у мутне воде заборава норми лепог понашања, па је често неразборито поступао. Међутим, када је био играч за њега се увек налазило извињење. Данас, када то више није људи другачије мере његове речи и поступке.

И не само то: Васовић нас је последњих дана истински збунио, јер је први пут изневерио себе: показао је да не зна шта хоће! Прво је дао изјаву „Политици“ да жели да се врати у Партизану, па чак да жели да буде и технички директор клуба. То је примљено у јавности и међу пријатељима Партизана са различитим расположењем: једни су то поздравили као „потез спасења“, а други су у томе видели „опасност за Партизан“, јер, наводно, Васке још није зрео за такво место и дужност, пошто је до јуче био само активан играч, па је природно очекивати да његов пут стручног руководиоца пође од неке мање важне функције.

Али, ни то у овом тренутку није битно. Нас збуњује нешто друго: већ сутрадан Васовић хита у другу редакцију („Спорт“) и демантује (!) оно што је рекао у листу која је први објавио ту интимну Васовићеву жељу. И управо онда када се усковитлана прашина око Васовића и Партизана почела да слеже долази нови разговор са репортером „Темпа“ у коме сад препознајемо еуфоричног Васовића када дејствује без мере и контроле.

И ја већ видим Васовићево лице и онај његов поглед иза кога мање стоји мисао а више безумље. Јер: морам признати никад нисам видео човека код кога узбуђење тако мења израз лица и очију као код Васкета.

И док ово пишем жао ми је што сам те редове прочитао, јер је то почетак трошности његовог спортског имена. Начин и речи којима се Васовић служио у тој изјави као „својим аргументима“ потпуно су непознати у спорту. То је најнижи улични језик, најогавније кафанско оговарање, паланачко политикантство и одсуство сваког поштовања и фер-плеја према „противнику“ (ако он већ таквим сматра људе који данас воде „његов клуб“!). Таквим наступом Велибор Васовић не најављује добродошлицу у Партизан, већ напротив: затвара себи врата.

У име заслуга

И сад остаје нејасно: која од три дате изјаве носи у себи истину, односно казује праве Васовићеве намере. Да се разумемо: нико у фудбалском клубу, а ни у Друштву, нема ништа против Васкетовог повратка. Напротив његово је место у Партизану. Својом способношћу, познавањем професионалних односа и искуством могао би да буде од драгоцене помоћи. И не само Васовић. И сви други, некадашњи асови, требало ба да нађу своје место у клубу: Бобек, Чик, Шошкић, Боба Михајловић, Минда Јовановић, Милутиновић, Јусуфи… Разуме се, сви не могу бити професионално ангажовани, али могу на одређен начин помоћи Партизану и учинити да буде јачи.

Пут који је Васовић изабрао не води [добру]. [недостаје реч] и оно што се најбољим знањем и савесношћу осећа као објективно још увек ће бити субјективно, а то важи и за Васкетову оцену о данашњем Партизану, људима који раде у њему и његовој сутрашњици.

Да се разумемо: један фудбалски клуб превасходно чине играчи (бивши и данашњи), али и спортски радници. Уосталом, синоними Црвене звезде јесу Рајко Митић, Шекуларац и Џајић, али и Слободан Ћосић, па према томе дужни смо да се са поштовањем односимо према оним аматерским радницима који раде у клубу независно од тога да ли њихов рад увек узимамо у повољну оцену или не.

Васовић се управо на том плану коректности заборавио у мери која је недопустива за једног младог човека, који тек треба да коракне пут једне активности у којој није довољна славна играчка прошлост, већ и нешто друго, а пре свега поштовање свих претходника, јер и то, између осталог, чини светлом традицију једног клуба.

Партизан добродошлицом поздравља Васовићев повратак и жели његову сарадњу и помоћ, али само онда ако не пође са позиција да искључиво он „воли Партизан“, да му једини „жели добро“.

Те најављене сансалвадорске амбиције и то позивање на заслуге нису елементи којима би Васовић требало да поплоча свој пут повратка у Партизан и нека препусти да и други открију и кажу зашто је његов повратак добит за клуб. Јер: онај ко другог блати ни сам не може остати чист!