На маргинама меча Белић — Џакула

Често у шали, да бисмо прекратили досаду „карантина“. певушимо песмицу: „Све је пошло наопачке, за врапце и мачке…“ У суботу увече нисмо ни сањали да ће се ове речи обистинити у окршају с љутим градским ривалом Црвеном звездом. На рингу, срећа нам је сасвим окренула леђа. Почев од непоштеног вођења Шекуларчеве борбе у рингу и његовог незаслуженог пораза против Мирковића, па до несрећног краја Вранића, Нешића и Јована Николића, као и малерозног Радојевића, који никако неће да схвати да без смелијег срца не може резултатски да реализује своју огромну снагу.

Упркос поразу (3:7) нисмо напустили стадион Ташмајдан у тужном расположењу. Интимно, неуспех смо и очекивали. А, били смо више радосни него тужни, јер је Светомир Белић вице-шампион Европе у ненадмашном плесу доказао да је убедљиво бољи од Јована Џакуле. Задовољни смо и што је Витомир Станојевић, најзад, схватио да се до шампионских висина стиже само озбиљним радом што Лакчевић све брже постаје „друга песница“ клуба; одушевљени смо што је „муваш“ Добривоје Живковић у уводној борби надмудрио скупоцену принову Црвене звезде Мићовића… Још пре меча био сам један од оних који су дубоко веровали да ће Белић савладати Џакулу. Његова сигурност и хладнокрвност, готово сваки покрет, одавали су решеност.

Познато је, међутим, да наш капитен себи често дозвољава да га осећања надвладају. Знам да је заљубљен у црно-белу боју, да ће тешко поднети ако пре његове борбе Црвена звезда обезбеди победу. Плашио сам се и провоцирања пристрасних навијача. Зато смо га замолили да се загрева у свлачионици и пре изласка на ринг не посматра остале борбе. Послушао је.

„Изгубићемо изгледа, али обећавам да ћу се осветити за све моје другове који буду поражени. Савладаћу Џакулу тако да му више никада не падне на памет да се огледа са мном“, причао је корачајући самоуверено према рингу.

Када је гонг означио почетак одахнули смо. Све је до тада било у најбољем реду, сада једино случајна повреда може да поквари светковање — размишљамо. Белић је био одлично припремљен киптио је од снаге, имао довољно кисеоника у плућима да успешно спроведе у дело план тренера Шовљанског: од првог секунда тући Џакулу његовим оружјем — фуриозним темпом. Затим, у другој рунди само одржавати равнотежу у бодовима, предахнути, а у трећој силовитим јуришима извојевати потпуни тријумф.

И све се збило баш како Белић и његов учитељ предвидели. Белић се одлично кретао, убојитим левим директом подсећао на Касијуса Клеја у најбољим данима. Правовремено је користио десни кроше и аперате. Испунио је обећање да ће после меча Џакули требати лекарско уверење“, а не њему како је препотентно предвиђао противнички табор.

Огромну подршку Белићу су пружили сви присутни. За њега су чак навијали и навијачи Црвене звезде! Поклоници праве вештине у боксу изнели су га на раменима са ринга. А Светомир Белић је као и увек остао велики џентлмен. Док су му сви присутни одушевљено аплаудирали, показао је руком према Џакули и његовом тренеру Прокићу, као да је желео да каже да и они заслужују аплауз, јер без достојног противника нема велике борбе.

„Никад више против Белића“, рекао је Џакула хитајући ка свлачионици и додао. „Можемо да се боримо једино у велтер категорији. У полусредњој исувише сам слаб за њега…“

„Џакула је велики борац и ретко храбар момак“, причао је Белић. „Ипак, толико сам бољи од њега да није могао да дође до изражаја. Доказао сам најзад да су два моја претходна пораза и били само последица моје физичке неспремности.“

Белић је тако још једном потврдио да му у нас нема равних. Сребро из Мадрида још јаче је засијало!