Коментар утакмице Партизан — Слобода 3:0: После анемичне игре у првом делу утакмице, Пауновић и другови у наставку одушевили гледалиште

После свега што се десило у Марибору пријатељи Партизана су у суботу увече, са зебњом у срцу дошли на Топчидерско брдо, јер се без Ђорђевића и Бјековића, а са реконвалесцентима Пауновићем и Вукотићем, није могло очекивати много радости. И првих 45 минута игре су оправдали ту бојазан.

Међутим, фудбал не би био тако врашки привлачан када у себи не би крио таква изненађења као што је било и ово те кишне ноћи у септембру! И ако су у полувремену наша чела била намрштена и мисли туробне, онда је наставак донео тако разведравање да нам се чинило да смо у сунчаној долини Калифорније.

То друго полувреме, можемо слободно рећи, било је у фудбалском смислу речи највиши домет ове генерације. Јер, тако разиграно, вешто, технички изванредно, духовито и ефикасно Партизан није играо још од оних шампионских дана. И ако би ишта требало да ободри дух и испуни играче самосвешћу о властитој фудбалској вредности онда је то ових 45 минута игра против екипе Слободе која вреди много више него што су јој играчи Партизана те вечери омогућили да покаже.

Партизан је те вечери фасцинирао чак и навијаче из супротних табора и на најубедљивији начин је доказао да су могућности овог тима још недоречене.

Али ови тренуци понесености коментатора нису никакав навијачки израз, већ последица једне осмишљене, брзе и савршено једноставне игре коју су демонстрирали момци Гојка Зеца. Но, таква игра не би смела да буде само блесак тренутка. Она чак обавезује те младиће на нова доказивања. Јер, очито је да су играчи Партизана изванредно физички припремљени (њихов ритам игре на моменте је стравичан за противника), да из дана у дан своју игру чисте од свих непотребних примеса самоистицања, па је колективност наглашено присутна.

Имајући све то у виду остаје нам да се надамо да ћемо у овом шампионату имати више прилика да видимо игре које су прави празник за наше очи као што је то било у мечу са Тузлацима.