ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
Први послератни шампионат Југославије одржан је у сезони 1946/47. Конципиран од првог тренутка као Савезна лига 14 најбољих екипа са територије читаве земље, имао је укупно 26 кола и захтевао је изузетно спремне тимове за напор маратонске првенствене трке, дуге 26 недеља.
За историју нашег клуба овај шампионат је изузетно значајан зато што је у њему почела једна велика традиција ФК Партизана: наиме, тада „црвено-плава“, екипа пресекла је прва врпцу на циљу и тиме наговестила изузетну способност наших фудбалера да у инаугурационој години једног новог такмичења заседну обавезно на победнички трон. И у свим доцнијим новооснованим такмичењима у земљи Партизан је увек био први победник! То се догодило годину дана доцније у такмичењу за први Југословенски национални куп, а десиће се и 23 године касније у првој Летњој лиги шампиона (1969.), када је Партизан имао част да први освоји и тај драгоцени трофеј.
Ова 25 година дуга традиција прекинута је, на жалост, у овој години, у првом „Купу прволигаша“ наши фудбалери први пут неће завршити једно ново такмичење као победници, пошто су елиминисани већ на старту (1:2 против Војводине у Новом Саду).
Но, вратимо се 1946/47, и првој шампионској титули коју смо освојили у тек ослобођеној земљи. Да констатујемо одмах да је само освајање трофеја било мање сензационално, с обзиром да смо били убедљиво најбоља екипа) од бодовног биланса који смо постигли: из 26 утакмица сакупили смо — веровали или не — равно 47 бодова. Дакле, недостајало нам је још само 5 активних поена па да остваримо идеалан збир од 52 могућа бода. Такав бодовни салдо једног шампиона представља несумњив преседан. Но, то није била једина сензација првог шампионата. Још импозантније делује чињеница да смо у читавом првенству изгубили само два меча (с Динамом 2:4 и Црвеном звездом 3:4). Уз један једини реми (с Локомотивом — 1:1)! Односно да смо у јесењем делу бележили саме победе и да нам је гол-разлика на крају била чудесна — 77:17 (!), што представља незапамћени суфицит од 60 голова!!
За историју југословенског фудбала из овог првенства остаће вечно записана рекордна победа наших фудбалера у Нишу против тадашњег прволигаша „14. октобра“. Иако су на почетку утакмице домаћини води ли са 1:0, меч се завршио нечувеним скором — 10:1! Био је то плод феноменалне игре нашег првог стрелца Стјепана Бобека који је постигао девет узастопних голова и тако остао и данас јединствен југословенски фудбалер који је у једном првенственом мечу постигао три хет-трика!!
Са 5 бодова испред другопласираног Динама, завршили смо шампионатску трку као неприкосновен југословенски тим тог времена, што није нимало чудно кад се има у виду да смо располагали са две репрезентативне екипе какве ни изблиза није имао нико у земљи.
Стандардна једанаесторица, све сами, репрезентативци, која је носила првотимски дрес кроз највећи број окршаја изгледала је овако: Шоштарић, Брозовић, Чолић, Чајковски, Јовановић, Атанацковић, П. Михајловић, Палфи, Фирм, Бобек и Симоновски! Иза њихових леђа, увек спремни да им угрозе место и у случају потребе ускоче у тим, стајали су и овакви формати: Глазер, Попеску, Рупник, Матекало, Огњанов, Радуновић, Шереш и Сенчар (такође репрезентативци или потенцијални кандидати за најбоље селекције у земљи)!