ИГРЕ И ЉУДИ

Скупштина ФК Партизана је била завршена, али ја сам и даље седео. Јер, чинило ми се да то није био њен прави завршетак. Очекивао сам тренутак када ће се овај скуп декостимирати и уместо свечане одоре навући радно одело. На моју велику жалост, а можда и не само моју, то се није до годило. Чинило ми се да је те октобарске вечери и поред тога што се у Великој дворани Дома ЈНА доста говорило, речено мало правих речи. Док сам слушао извештај о раду управе, чинило ми се да сам на скупу велике породице, која живи без брига и проблема.

На скупштини се премало говорило о оном најбитнијем, о игри, о фудбалу, о фудбалерима. На дневном реду је било чак девет тачака, било је амандмана, поздрава, телеграма, повеља, еуфоричних усклика, психоанализе, хвалоспева, али не и правих питања и одговора на њих. Криво ми је било што, ипак, нисам устао и поставио нека питања, мислим, макар то зазвучало апартно и непријатно у атмосфери каква је тамо владала. Пошто то нисам учинио, гоњен грижом савести, чиним то сада. Ево, дакле, неколико питања која би могао поставити сваки пријатељ Партизана:

1. Ко је крив што се о Партизану више не може говорити као о великом клубу, (што је он одиста био пуне две деценије), већ само о великом — имену? Ако доскорашња управа није могла одговорити на то питање, могла је бар назначити свој удео „заслуга“, у шестогодишњим неуспесима овог клуба, за које време он није успео да освоји ни један значајнији домаћи трофеј! Мислим да је то била њена морална обавеза према онима који су јој указали поверење;
2. Који су разлози Партизановог дебакла у пролећној сезони ове године (само четири победе у осамнаест игара!) — дебакла непознатог у историји, овог клуба!? Ко је одговоран за такав спортски крах?
3. Како може један добро организован и разумно вођен клуб остати са једва једним тимом играча способних за игру усред сезоне? Како се могло десити да један клуб реномеа Партизана има само једног голмана лигашког квалитета и да у једном кобном тренутку, који је могао и раније доћи и са друге стране — остане и без њега?
4. Ко је одговоран за све озбиљније опадање популарности Партизана, који се само пре неколико година могао мерити са Звездином популарношћу? Зашто Партизанови навијачи све чешће напуштају стадион ЈНА разочарани (не само после пораза)?
5. Зашто Партизан последњих година није довео пред своју публику ни један велики светски тим, иако је за то време имао успеха на међународној сцени више од свих других клубова који су пунила своје стадионе и касе захваљујући међународним утакмицама?
6. Доскорашња управа је имала сјајну прилику да учини изванредан персонални потез и да задржи Ивана Ћурковића у Партизану до краја његове каријере. То би било добро за њега, а нарочито за Партизан, јер би овај голман светске вредности, с обзиром на режим живота и спортску културу, још бар пет-шест година могао успешно бранити гол Партизана, а затим у њему наставити каријеру фудбалског учитеља, Али она то није учинила и Ћурковић, вероватно, ускоро одлази у печалбу. Зашто?
7. Никада у својој историји Партизан није имао мање репрезентативних играча у својој средини. Данас је спао на једног сталног репрезентативца (Пауновића) и једну сталну резерву (Бјековића). Зашто?
8. На скупштини сам чуо извештај о изванредном финансијском пословању Клуба. И, наравно, то ме је обрадовало. Али ме није обрадовало што сам чуо, наравно не на скупштини, јадиковке играча да су слабо плаћени. Капитен и репрезентативац Пауновић имао је, како сам каже, просечну зараду прошле године од 280.000 старих динара. То је данас премало и за просечне играче малих и сиромашних клубова, а камоли за Партизановог капитена. Није ли и ту један од разлога за слабо залагање, бескрвну игру и губљење већ добијених бодова?

Могао бих поставити још таквих и њима сличних питања. Али чему то, кад ионако нећу добити одговор. Јер је и до сада постављано доста питања сличне садржине (овај лист је био и критикован због тога) али су она, наравно, остала без одговора. Надам се да новоизабрана управа, у којој има имена која доста обећавају, неће разочарати пријатеље Партизана, а још мање им дати повода за оваква и њима слична (непријатна) питања.