Осврт на три последње утакмице: Порази у Сплиту и Загребу спадају у „реалност“ али реми са Сарајевом није „планиран“

Три утакмице — два пораза и један реми! Фудбалери Партизана од шест могућих бодова освојили су само један. Исходом нико није задовољан. Бројни симпатизери „црно-белих“ очекивали су више. Технички штаб, а и сами фудбалери не мисле другачије.

Протекли сусрети са Хајдуком у Сплиту, Сарајевом на стадиону ЈНА и Динамом у Загребу, донели су бриге, јер су открили слабости младог тима Партизана и на површину избацили истине о екипи, које никако не могу да радују и донесу самопоуздање.

Сјај и беда у Сплиту

Сусрет у Сплиту је имао два сасвим различита лица. Прво полувреме меча са Хајдуком донело је вођство. Гол је постигао Момчило Вукотић, а игра коју су пружили Београђани била је најбоља у овој јесени.

Кад се у наставку очекивао нови бљесак Партизан је — стао. Несхватљиво и необјашњиво предао се Хајдуку, и после тога сам одвео до пораза.

Ни сада тренер Гојко Зец, а ни његови играчи не могу да објасне разлоге тог огромног пада. После завршеног дуела и пораза (1:2) ниједан од играча није могао нити умео да исприча због чега се то догодило.

Можда је најближа истини оцена да су се полетарци „црно-белих“ уплашили подвига пред којим су се нашли и пред налетима и амбицијама Хајдуковог великог срца предали се и — пали.

Велика шанса није искоришћена! Али, тај пораз донео је и оно од чега се највише стрепело — серију нових неуспеха.

Следећи дуел са Сарајевом исто тако није добијен. Овога пута фудбалери Партизана постали су жртва сопствених превеликих амбиција. „Изгорели“ су у ватри жеља да се рехабилитују. Заиграли су борбено, снажно, чак и разноврсно, али гола није било. „Бункер“ тима са Кошева био је челично јак а голман Муфтић несавладив. Понекад се и главом ударало о зид, али сви пролази према Муфтићевој мрежи били су затворени и један бод је испуштен.

Максимир руши дилеме

Жреб је одлучио да уморан и нервозан тим Партизана већ на следећем кораку добије још једног ривала. Времена за предах није било и „црно-бели“ су пуни стрепњи и већ „начети“ одлетели у Максимир на мегдан Динаму.

Загрепчани су, баш као и Сплићани, успели да победе „црно-беле“ и да у тренуцима кад им је било најтеже, овим успехом добију „слатку пилулу“ која значи бег из кризе и опроштај њихових навијача за све раније неуспехе.

Партизан је попио још једну „горку пилулу“ и водећу позицију морао је да препусти Жељезничару.

Тај дуел у Максимиру био је драматичан, препун грубости и преокрета. Најпре је погрешио капитен Благоје Пауновић. Млади ас није умео да се обузда и на скривене грубости Динамовог центарфора Ренића, реаговао је ударцем. Одлука о искључењу била је преоштра. Судија Курир је погрешио, али помоћи није било — Партизан је већ у 33. минуту био осуђен на неуспех.

Тренер Гојко Зец је вештим изменама покушавао да ублажи хендикеп. Млади Голац и Тодоровић добили су прву шансу, али је, као што се и очекивало, нису је искористили. Терен у Максимиру био је исувише „врућ“ за двојицу младића и — најопаснији напади, па и голови пали су са те стране, где је брзоноги Сензен добио све дуеле са Голцем и Тодоровићем.

Овај састав тек зри

Сад је сасвим јасно да Партизан још нема тим за велике подвиге. Уз све то поновила се она ружна и тужна истина из прошле сезоне — играча у резерви има веома мало, а и они нису још нису зрели и спремни да замене стандардне играче. Уз то повреде су опет „напале“ „црно-беле“ и изостанци Боривоја Ђорђевића и Будишића, значе ненадокнадив губитак.

Ужа одбрана је играла променљиво. Халф линија у саставу Пејовић, Пауновић, Будишић је најпоузданији део тима. Голман Кнежевић је у Сплиту блистао, у Загребу је остао без аплауза. Бек Милош Радаковић је постао велика брига. Најстарији играч у тиму мора да измени стил игре. „Пимплерај“ који негује заразно делује на цео тим, који и онако не игра „првом лоптом“, већ успорено развлачи комбинације.

Радомир Антић је играч чији је учинак на средини терена увек запажен. То је фудбалер који игра са највише срца и чији је дрес после утакмице натопљен знојем. Али Антић није бек и дрес са бројем три задаје бриге тренеру Зецу.

Нападачи су најчуднији део тима. Прича за себе је Свемир Ђорђић чије су могућности превелике, али учинак — мали. Он је тренутно, можда, и „први човек напада“, јер уме да ствара шансе да одушеви, али и да изнервира до беса. Две прилике које је сем себи створио у Максимиру када се нашао надомак гола биле су највредније акције — али ниједна због његове ноншалантности није искоришћена због чега заслужује прекор и оштру казну.

Ненад Бјековић је најборбенији. Снажни репрезентативац се највише залаже. Миодраг Живаљевић на десном крилу може да пружи још много више, док је однос Момчила Вукотића према игри постао тема о којој тренер Гојко Зец мора за размисли. Талентовани играч није оно што је некад био и то је право објашњење што голова — нема.

Најмлађи играч — Павле Грубјешић највећа нада Партизана око кога су се некад скоро посвађали Црвена звезда и Партизан још није оправдао наде. Игра слабо, често погрешно мада се труди. Треба очекивати да ће временом напредовати јер Павле Грубјешић има све услове да буде аутентични голгетер. Разуме се, радом, учењем и временом. Преко ноћи нико није постао стрелац Партизана. Његов таленат тражи стрпљење.