Некадашњи „технико“ Партизана оцењује: Недопустиво је што играчи „црно-белих“ у завршници успоравају ритам, јер тиме смањују своју ефикасност
Аутор овог написа заслужује да буде представљен, јер га млађе генерације навијача и пријатеља Партизана не знају. Павле Јовичевић је био комесар фудбалског клуба Партизан у тим првим данима постојања и рада овог клуба (од 1945. до 1948. године) та функција је дефакто била вођа тима, технички руководилац или како то данас кажемо — „технико“.
Јовичевић је некада био фудбалер (и атлетичар, репрезентативац), завршио је ДИФ и од 1940. године помно се бави стручном проблематиком фудбалске игре. Иначе, ваља рећи да је Павле Јовичевић правоверни Партизановац. То је доказао и у оним великим потресима који су некада знали да уздрмају овај клуб. За њега је увек био важан само Партизан и његово лепше „сутра“. У Јовичевићеву добру намеру не треба никад сумњати. Редакција нашег листа замолила је Павла Јовичевића да после неколико година проведених у иностранству (радио је у Либији као фудбалски тренер!) изнесе своје мишљење о игри данашњег тима „црно-белих“ што он, ево, и чини.
Пошто сам ове сезоне гледао све утакмице Партизана у Београду сад могу већ нешто одређеније да кажем о игри данашњих првотимаца у црно-белом дресу.
Пре свега, морам констатовати да се фудбал у нашој земљи доста изменио. За последњих пет-шест година. Први утисак: осећају се последице неразборитог „извоза“ врхунских играча, а свима је знано да се асови не производе на покретној траци. Присетимо се да су Мађари 1956. године изгубили неколико својих ведета (Пушкаш, Кочиш, Цибор…) и још ни данас не могу да стану на ноге, а познато је да су они земља са јаком фудбалском традицијом. И још: они не дозвољавају својим играчима одлазак у иностранство!
Ми смо изгубили две комплетне репрезентације, а о оним лигашким и аматерским играчима да и не говоримо.
Интересантно је да у нас данас већина клубова игра слично бар што се начина игре тиче. На први поглед то бисмо могли оценити врло позитивно, јер то значи да имамо своју школу фудбала. Међутим, пре сам спреман да то оквалификујем као последицу општег прихватања „индустријског фудбала“: доста трчања, мало маневра, пуно утрошка енергије, мало ефекта и што је најгоре све је мање духовитости, креаторства и изненађења. Нарочито смо дефицитни у играчима који играју на средини терена тзв. везним играчима. А познато је да од њих све почиње: они су креатори игре… И, наравно, у недостатку таквих играча тражи се компензација (дух се надокнађује радом) и то је оно што нам је оголело игру.
Ово је карактеристично за све тимове, па, наравно, и за Партизан. Међутим, морам одмах да констатујем да данашњи Партизан импонује својим максималним залагањем, борбеношћу и колективношћу. Физички су спремни врло добро, технички такође. А што се тиче начина игре и тактике — ту су најтањи! Пре свега греше што су растегнути по дубини (размак између линије одбране и напада је врло велик!) и уско збијени за разлику од распореда играча у великим тимовима: распоређени су широко и у тзв. плиткој формацији. Распоред играча ја азбука за начин игре и тактику. У игри треба маневрисати. А то је тешко спровести ако за то нема простора у распореду „плитке формације“ увек је цео тим ангажован: и када напада и када се брани! У нападу навала је „храњена“ од одбране, а у одбрани, нападачи дају свесрдну помоћ заштити властитог гола.
Други утисак је везан за ритам кретања. Код великих екипа ритам кретања је такав да акција почиње смирено лагано да би добијала убрзање са преласком на противничко поље а свој крешчендо баш у зони шута. Тако су некад играли славни Хонвед и Реал, некадашњи Партизан, а данас репрезентација Бразила.
Међутим, данашњи Партизан (и не само он!) је врло брз и плаховит (ваљда због импулса младости играча) у излазним позицијама да би са освајањем терена јењавао ритам.
Сматрам да се фудбалска писменост огледа у начину игре (систему) и тактичком мишљењу. Признајем: техника је јако важна, али само као услов. Исто што и физичка припремљеност.
Ја не могу да објасним нити логички да оправдам то што Партизанова крила улазе у средину када неко од саиграча носи лопту из дубине (?!) Па зар они не виде да тиме терају противника да се групише и на тај начин се начине „живи редови“ пред голом не жељом противника већ нашим погрешним кретањем. Нема планског отварања, демаркирања са редом и намером, већ је све инстинкт, махнитост младости, тврдоглавост појединаца.
Јасно је да је ово о чему говорим најтеже. Јер: ђака је лако научити да пише слова али га је тешко описменити. Иста је ствар са техником и физичком припремом у односу на тактичко мишљење, које ја зовем фудбалском писменошћу.
Из горе изложеног излаза да се Гојко Зец налази пред тешким задатком: мора да описмени данашњу генерацију првотимаца „црно-белих“. То није лак посао. Потребно је много рада и још више стрпљења пре него што се ови младићи уздигну до нивоа вредности некадашњих асова овог клуба.