Представљамо вам асове…
Нисмо се познавали. Ту дугу витку фигуру знао сам само са атлетских борилишта. Последњих дана често слушамо о реафирмацији атлетског клуба Партизан. Једно од имена које се при томе спомиње је и скакач у даљ и троскокаш Душан Кошутић. Већ је било крајње време да се у овој рубрици појави и један атлетичар.
Мој саговорник је врло отворен, отресит младић пријатне спољашности и лепих манира. Прича једноставно, спонтано и живо и чини се да ништа не може да поремети ток његових мисли. Као и сваки млад човек и Кошутић је пун планова, Наравно, као црвена нит у свему томе провлачи се спорт. Мисли природно и повезано али се осећа да поседује једно изузетно самопоуздање. Верује у себе и своје могућности.
„Ја знам да морам успети у свему чега се латим“, каже Душан Кошутић и кад је тако категоричан његово тамнопуто лице изгледа некако преображено. „У овом тренутку нисам олимпијски кандидат због два сантиметра али ћу тај резултат сигурно постићи. Моја је чврста жеља да одем у Минхен и да се такмичим на Олимпијским играма.“
Несуђени кошаркаш
Душан Кошутић је почео да се бави атлетиком 1965. године у Ћуприји. Прво је трчао 1.000 метара и скакао троскок пуне три године. Међутим, једног дана његов доскок на тврдој стази био је кобан: добио је дискус хернију и тако је годину и по дана био далеко од атлетске стазе. Те дане је искористио да полаже испите на Правном факултету. Успех на једној страни није могао да му ублажи патњу због удаљености са атлетске стазе и скакалишта. Учио је у тренерци да би бар кроз тај спортски реквизит сачувао копчу са омиљеним спортом.
Интересантно је да је пре атлетике Кошутић играо кошарку и то врло успешно, чак и фудбал и верује да би у било којој дисциплини, да јој се посветио као и атлетици, имао пуно успеха.
„Познати тренер из Ћуприје Аца Петровић (стручњак који је од Вере Николић створио светску рекордерку!) наговорио ме је да се сав предам атлетици предвиђајући ми велику каријеру. У почетку је све било добро али сам се касније разочарао у свог тренера као човека и наша сарадња је прекинута. Међутим, како сам ја по рођењу а не по избору спортиста то је било са овим извесно да мој разлаз са првим тренером не значи и крај у спортској каријери. Напротив, преласком у Партизан имао сам још боље услове да се даље развијам што су касније успеси и потврдили.“
Смењивање беле и црвене заставе
Кошутић у разговору евоцира недавно такмичење наше репрезентације у Финској које га и до данас испуњава горчином. Зловољан је због једног тренутка који никад неће заборавити. Био ја то његов други скок. Осетио је да потпуно влада својим нервима и да његову концентрацију на скок ништа не ремети. Гледао је испред себе црвену траку која је водила према песку. Дубок уздах, потпуна напрегнутост и као вихором ношен полетео је према јами. Изванредно се одразио и чинило му се да дуго лебди у ваздуху. Пете су најзад додирнуле песак. Хитро је поскочио и било му је јасно да је то оно право. Сан је у једном трену постао јава; прескочио је ону недокучиву границу од 8 метара! Погледао је према судији који је контролисао даску код одраза. Бела застава се вијорила. У том моменту хтео је да загрли цео свет. Али, гле чуда: неко се поиграва његовом судбином у најлепшем тренутку младости. Црвена застава је заменила белу: преступ! Скок неће бити признат! Да су се Анди сручили на њега лакше би их поднео него то парченце црвене крпе. Био је скрхан. У новим покушајима није имао снаге за подвиг. Оставио је то за дане који тек треба да дођу.
И данас не може сасвим да се ослободи те море и да заборави оно смењивање беле и црвене заставе.
200 тона за два месеца
Кошутић је пријатан саговорник. Осећа се да управља разговором по својој вољи и да истини иде свом душом.
„Одраз ми је изванредан али трчим „седећи“, ниско и знам да морам подићи кукове. Мој тренер Дража Милосављевић ми обећава да ћемо то поправити. Ту је и оно подизање са „даске“ при скоку. Али, не треба заборавити да је тек годину дана тренирам скок у даљ.“
„Све сам подредио спорту. Решио сам да испуним олимпијску норму и зато ми предстоји права Голгота.“
Гледаоци највећма виде само такмичење и бележе резултате. Аплаудирају или звижде, зависно од резултата. Међутим, нико и не помишља какав је то пут који води до врхунског резултата. Ето, јунак ове сторије тренира током целе године једном дневно, а пред важније такмичење и два пута. Вежба врло разноврсно. Зими два до три пута недељно диже терет до 10 тона. Највише 210. килограма поклеком. У сали два пута недељно вежба технику и брзину као и гимнастику. Два пута недељно у природи трчи 5 до 7 километара, затим деонице од 100 до 250 метара (узбрдо и низбрдо, по снегу и блату). Ту су и допунски спортови: пливање и кошарка.
Тако за три месеца Кошутић подигне 200 тона. Колико се при томе енергије утроши да се наслутити. Сигурно је да подизање црвене заставице озбиљном судији једва одузима најситнију честицу онога што такмичар учини током својих припрема.
Али, живот иде даље. Душко већ полако препушта забораву „финску епизоду“ и све његове мисли се окрећу ка Минхену. Пардон, још једној личности: према Гордани, девојци коју већ пет година нежно воли и с којом ускоро намерава да се ожени. Обожава је. Једино јој замера што је, и ако млађа, пре њега добила факултетску диплому. Али, и та спознаја је оно „што га напред креће“ па обећава да ће поред олимпијске норме положити и последњи испит на Правном факултету.
И тако се може догодити да идуће године пратећи Олимпијске игре крај малих екрана угледамо на борилишту и Душана Кошутића. И тада ћемо пожелети да буде боље среће него у Хелсинкију.
Лична карта
Душан Кошутић, студент права (4. година). Рођен 31. 4. 1947. г. у Београду. Висок 1,86 м. Члан АК Партизан од 1965. године. Репрезентативац у скоку у даљ (1,78 м.) и троскоку (16,23 м.).