Ћаскала сам са Свемиром Ђорђићем: Ђорђић је ван терена најоригиналнији фудбалер и битно се разликује од својих колега

Сусрет са Свемиром Ђорђићем био је најнеобичнији од свих мојих досадашњих сусрета са фудбалерима „Партизана“.

Мислила сам да ћу наићи на тихог и смиреног Славонца кога ништа не може да избаци из колосека.

Преварила сам се!

„Свема“ није ни тих, ни смирен, чак је много причљивији и разговорљивији него што би се могло очекивати.

На уговорени састанак стигао је (зачудо) на време праћен једним од својих бројних пријатеља.

„Добар је момак, па нека статира уз мене“, објаснио је присуство „трећег“. „Ја сам ту да подигнем просек. Него, од куд толике жене у „Партизановом веснику“?“

Кад је прошао први налет збуњености хтедох да објасним како сам дошла до редакције „Весника“ али он продужи:

„Ма де, немој да мењаш фарбу. Шалио сам се. Хајде питај шта год хоћеш али не таласај много, већ питања постављај брзо. Жури нам се!“

„Шта радите кад не играте фудбал“ — било је прво „мудро“ питање које ми је пало на памет.

„Статирам у месту“, одговорио је не трепнувши.

Уплаших се да од разговора неће бити ништа, али ме Свемир брзо утеши:

„Ти, изгледа, не знаш да ја имам свој речник? Служим се само њиме, па ако хоћеш нешто да напишеш, покушај да ухватиш „штос“. То је једино што може да те „извади“.“

И реших, за инат да ухватим „штос“.

П. ВЕСНИК: Ви сте један од првих фудбалера који су у нас направили аферу. Зар нисте могли да промените клуб не дижући толику буку?

ЂОРЂИЋ: За добрим се коњем прашина диже — зар не? Аферу нисам направио ја. Да су мене питали тај би прелазак прошао без иједног ретка у новинама. Али, нечија је „целофанска“ логика била да се узбурка јавност. Трампише ме за Пирмајера, улетех у црно-бели дрес и ево у њему сам већ неколико година.

А за тих неколико година Ђорђић је пружио више изврсних и доста лоших партија. Он је, без сумње, најконтраверзнији фудбалер „Партизана“. Уме да заигра тако добро да гледаоце доведе у делириј одушевљења, а да већ на следећој утакмици буде тако лош да и не приметите његово присуство.

„Ђорђић је, неоспорно, талентован фудбалер. Чак надпросечно талентован“, рекао нам је Атанацковић, један од његових тренера. „Али исто онако како зна да одушеви, уме и да доведе навијаче до беса и очаја. Несхватљиво је то колико може да иде из крајности у крајност“.

Да је талентован фудбалер то су ми рекли други. Да је драг момак и веома паметан, то сам открила сама. Никада разговор није тако лако текао и никада ми време није брже прошло. Јер, Свемира не морате терати да говори, он то чини сам. Прича интересантно, духовито и забавно. Има изразити смисао за хумор, али уме да буде и изузетно озбиљан.

ЂОРЂИЋ: Зависи од друштва какав ћу став заузети. Ако се нађем у друштву балансера, балансирам и ја. Али ово је, чини ми се разговор за новине, па хајде да се мало уозбиљим. Стећи ће људи утисак да сам фундаментално неозбиљан. Ето, баш не могу да се не шалим. Шта ћеш такав ми је стил.

П. ВЕСНИК: Конкуренција за место у тиму сад је изузетно велика. Хајдете да мало оговарамо ваше конкуренте. Шта мислите о … (бојажљиво изговорих једно име)?

ЂОРЂИЋ: Дотичног не констатујем. Он, уопште не може да ми конкурише. Хајде даље.

П. ВЕСНИК: А… (и опет име које нећемо изнети из разумљивих разлога)?

ЂОРЂИЋ: Он је већ опаснији, али ван терена. Могао би да држи катедру из гребаторства. Него слушај, да баталимо, ово оговарање. Није ред да се замерам друговима.

И променисмо тему.

Али промена теме као да је утицала на Свемира. Уозбиљио се. Чак је и свој речник оставио на миру. Разговарали смо обичним речима и као стари знанци.

А ја сам се прибојавала сусрета са њим. Због прича које га прате (да је сујетан, препотентан, непријатан) и због става који, не ретко заузима. Била сам убеђена да је „звезда“ у најгорем смислу те речи. Али већ после првих измењених мисли схватила сам своју велику заблуду. Он је, заправо, далеко од свега онога што појам „звезде“ или још боље „фудбалерске звезде“ носи собом. Једноставан, непосредан и рационалан Ђорђић је у ствари диван саговорник.

Још пре заказаног разговора слушала сам приче о њему: Симпатичан је. Надмен. Непријатан. Филозофира. Мало говори. Није лако ући у његов свет, схватити његов модус вивенди…

Какве ли заблуде!

Симпатичан јесте, признати се мора. Надмен? Па, како за кога. Филозофира? Ко то може да зна. Непријатан? Ма, не, забога. Његов свет је само његов, а његов модус визенди начин којим живи млад човек заљубљен у живот и посао којим се бави.

П. ВЕСНИК: Заљубљени сте у фудбал и живот. У шта још?

ЂОРЂИЋ: Има пуно ствари које волим. Праве линије на пример. Праве потезе, чемпресе; макове, путеве који воде у бесконачност. Волим породицу, 6рзу вожњу, музику, лепе девојке. Ни по чему се не разликујем од осталих вршњака.

П. ВЕСНИК: Кад би вам неко рекао: Ево ти чаробни штапић па усрећи људе…

ЂОРЂИЋ: Избрисао бих из живота злочин, дискриминацију и ратове.

Онда смо дуго причали о стварима које не воли — полтронству, бирократији, нераду, празним фразама, двосмисленим, магловитим, нејасним стварима, притиску, лажима, подлости…

ЂОРЂИЋ: Верујем у разумевање међу људима. Мислим да је полазећи са тих позиција могућно решити све проблеме. Битна је ствар умети поштовати друге, не наносити зло.

Шта ли ће овакав романтик међу фудбалерима, упитах се у једном тренутку. Па у његовом послу све је мање места за романтике. Снага је постала исто толико важна, колико и умешност. А не верујем да би Свемир био у стању да се у игри користи нечим другим осим мозгом и вештином.

ЂОРЂИЋ: Фудбал? То ти је, знаш, мало талента нешто среће и много, много рада и одрицања.

Почео је да се мешкољи и сваки час баца „значајне“ погледе на пријатеља са којим је дошао. Схватила сам да жури и да је разговор завршен.

П. ВЕСНИК: Морате да идете, видим. Па… да завршимо разговор. Кад се други пут будемо срели, одвојите мало више времена.

ЂОРЂИЋ: Не љути се. Знаш, имам састанак, па није ред да ме девојка чека. Али, немој да питаш ко је она. Ја сам конспиративан швалер не износим своје девојке у јавност, и ако је то постало мода међу нама фудбалерима. Мораш признати да овакав интервју још нису водила. Шта ћеш, такав сам. Вицкаст. Чак ми је и име вицкасто. зар не“ — рече одјуривши у ноћ.

Слажем се: вицкаст је, златоуст, шармантан и — оригиналан. Вероватно га зато и обожавају припаднице „лепшег пола“.