КЛУБ ПОЗНАТИХ ПАРТИЗАНОВАЦА

Филип Давид, публицист, је један од наших најталентованијих писаца млађе генерације. О томе сведоче и његове књиге: „Бунар у тамној шуми“, „Записи о стварном и нестварном“ и неколико ТВ драма. И награде „Младости“ и Удружења књижевника Србије. Сада је на дужности уредника драме Другог програма Телевизије Београд.

П. ВЕСНИК: Зашто као драматург навијате баш за Партизан?

ДАВИД: То нема много везе с драматургијом, већ више са — Бобеком. Заволео сам Партизан због њега, а у томе ми је помогао и отац који такође воли овај клуб од оснивања.

П. ВЕСНИК: Зашто вас све мање виђамо на фудбалским стадионима?

ДАВИД: Можда зато што имам све мање времена. Или можда зато што човек на стадиону све више има прилике да се нервира него да се разоноди. Но, и поред свега тога одлазак на стадион ми је још увек најлепши одмор.

П. ВЕСНИК: Да Партизан нема фудбалски клуб, да ли бисте навијали за неки други клуб?

ДАВИД: Фудбал ме је привукао, али сам временом заволео све клубове црно-беле породице. Данас ми подједнако тешко пада пораз кошаркаша, ватерполиста, боксера или фудбалера.

П. ВЕСНИК: Данас се, кажу, не игра фудбал као некад, а да ли се навија као некад?

ДАВИД: Мислим — не. Раније је у томе било више психозе страсти, темперамента. Данас се истина, навија културније; нема више оне загрижености између „Звездаша“ и „Партизановаца“.

П. ВЕСНИК: Да ли је то добро или лоше за фудбал?

ДАВИД: Не знам. Само ми се чини да то значи да се данас фудбал не игра добро као некад. Један добар фудбалер не мора увек да игра генијално, али зато не сме да игра — слабо, односно да се не бори, да не покушава.

П. ВЕСНИК: Спорт је саставни део нашег живота, али не и наше савремене књижевности. Зашто?

ДАВИД: Наша књижевност се премало бави, урбаним темама. Један позоришни критичар је недавно рекао да је готово невероватно да ни један наш писац није описао атмосферу масовну психозу која је дизала на ноге читав град, стварала трзавице у породицама, увек, пред сваки дерби Партизан — Звезда. Та атмосфера је својеврстан психолошки и социолошки феномен и свакако није тема за потцењивање.

П. ВЕСНИК: Зашто писци, ипак, заобилазе ову тему?

ДАВИД: Код нас постоји уверење да је спорт само игра и забава, и то забава другог реда. Изгледа, на жалост, да и писци тако мисле. То је, без сумње, извитоперено схватање. Драгослав Михаиловић је написао један од најбољих романа наше послератне литературе „Кад су цветале тикве“, бавећи се, добрим делом, спортом, тачније — боксом и боксерима, у Атељеу смо недавно имали прилике да видимо једну занимљиву драму („Зигер-загер“) од Питера Терсона; он се бави фудбалом и навијачима да би изразио једну своју филозофску мисао и поруку.