Играчи Партизана, у тренуцима када су далеко од игре, али кад фудбал окупира сваки њихов минут
Фудбалски живот данас — то је путујуће позориште. Превише комедије и драме, много заједничких радости и трагедија, немерљиво личних светова, прегршт ситуација — које, свака за себе значе одређену причу — да би човек из тог мозаика могао да одабере једну. Чак и једну страну, један чин те фудбалске номадије… У томе ни Партизан није изузетак.
— Тешко је данас — наћи тему, писати афирмативно кад нам не иде — био је то коментар једног колеге, док смо се договарали о чему да пишемо. И, ова тема је дошла спонтано: покушати да сагледамо наше фудбалере у оном интервалу полуангажованости кад се нема времена за лични живот, али и када се не изгара на терену. У тим паузама, свакодневним заједничким преокупацијама, дамар личности најлакше долази до изражаја. Ту је човек свој, онакав какав јесте, а не какав треба или мора да буде…
Изабрали смо неколико ситуација, без претензија на закључке и судове, покушавајући — нешто на основу општих сећања, нешто уз помоћ конкретних ситуација — да дочарамо тај живот људи, који имају веома мало права на своје интиме. Ево неколико њихових, увек присутних ситуација.
Свлачионица
Сваки тренер има свој манир. Гојко Зец пред утакмицу не допушта ни резервним играчима да уђу у свлачионицу. После меча непосредно, он не улази мећу играче! Мисли да је то најбоље за мир екипе. Једном приликом чули смо и онај дијалог:
— Антићу, шта ћете ви тамо?
— Па, да уђем, унутра…
— Тамо је место само за 11 који играју. Сачекајте.
И, тиме је сваки разговор био завршен.
Фудбалери се понашају у зависности да ли је то детаљ пре меча, или после, односно после победе или пораза. Партизан не уме да се радује силином младости. Али уме да тугује. Колега је, на пример, пришао Пауновићу после пораза са Црвеном звездом, за изјаву:
— А, шта да ти кажем, када ми срце плаче — дочекао га је скршено капитен, са главом сакривеном међу шакама.
За то време, Бјековић, Вукотић, Ђорђић, Грубјешић… седели се немоћно, док су дресови и копачке кад крпе висили низ њихово обамрло тело. Ту је свака реч напор и бол.
У тријумфу, поново су најизраженије емоције Пауновића, Бјековића, Вукотића… Обилато се пије чај или кисела вода. „Паун“ не мирује на свом месту. Увек некога пецка… Слично је, увек. Они су већ на то навикли.
Тренинг
Једна специфична ситуација. Апсолутна приврженост режиму, неко може да одсуствује али не може па закасни. Атмосфера зависи од врсте тренинга (вежбају сви заједно или по групама, голмани најчешће одвојено, под контролом Атанацковића).
Једном не тако давно забележили смо неке дијалоге, наравно само као периферне детаље, веома напорних вежби:
— Марићу, одлично — узвикује тренер Зец. — Само тако оштро и чисто стартујте на противника, као сада на своје саиграче! Тако треба…
— Немојте га сувише храбрити, поломиће нам ноге — у шали примећује Бјековић.
— Ви ћутите. Толико сте снажни да нико не сме да вас обори.
Тренинг је при крају, има и оних који би хтели да избегну по коју вежбу, али Зецу ништа не промиче, А онда: за једну групу крај, за другу наставак — шутирање на гол. Ту су Пауновић, Бјековић, Вукотић, Грубјешић, Радаковић, Кнежевић… Пола часа пуне ангажованости. Онда — одмор кроз необавезно шутирање.
— Да ли тренер сме — изазива Пауновић — да шутирамо пенале. Да видимо ко је бољи…
— Изволите — одговара Зец.
Све прима једну пријатну ноту, сад се и Бјековић нуди да шутира. Атанацковић је ту да помогне свом колеги у неравноправном дуелу. Радаковић ће да буде голман са жељом наравно, да задржи што више тренерових удараца, једино Грубјешић носи са собом црвенило младости, па само скупља лопте… Пријатно је гледати то поштовање изражено кроз такав манир.
А на том тренингу, као и увек: Радаковић прави професионалац, Ђорђић лењ, Тодоровић или Фуртула упорни да се наметну.
О блату, киши, снегу, о веома слабим условима за тренинг они и не мисле.
Састанци
То је оно што фудбалери не воле. Громогласни су у својим захтевима, али не форсирају свој глас у самоуправљању. То, најчешће, препуштају руководству.
— Изволите, реците ви нешто — обраћа се потпредседник Паповић на једном од недавних станака руководства Вукотићу, Радаковићу и Пауновићу. — Кога ви предлажете у председништво?
— Нека буде Миша мој кум — чује се полузванична опаска Пауновића.
— Паун је капитен, па је ред да и у Председништву буде наш представник — брани се бек „црно-белих“.
И, тако, некако су се споразумели. Редовно дођу на састанак управе, некада нешто и кажу, али се пријатније осећају кад ћуте.
Гласнији су били једино када се недавно повела реч о премијама.
Путовања
Путовања су специфичан амбијент. Зна се ко са ким спава, чак је навика и то шта ће ко да ради. Покушаћемо да вам дочарамо недавни пут у Скопље:
— Да ли су сви ту — пита Боба Михајловић, непосредно пред полазак воза, секретара Ивановића који увек прати екипу.
— Нема још Радаковића! — примећује неко од играча.
Утом, воз креће!!!?
— Шта ћемо — обраћа се директор тренеру Зецу — да ли да кажемо Славку да накнадио пошаље Радака?
— Полако, видећемо — Зец уопште није узбуђен, чак реагује незаинтересовано!
Онда се обраћа мени:
— Стићи ће Миша, ту је он негде. Његов је манир да је увек последњи, али никад не изостане…
У том тренутку, са другог краја вагона, чује се Дрљачин продоран глас:
— Ено, Радаковића. Стигао је да уђе у други вагон…
Клопарање се убрзава Михајловић одлази с олакшањем. Зец наставља да чита као да се ништа није десило… Свако се узбуђује на свој начин. Убрзо је замро жагор — спавање. Сутрадан — доручак, одмор, тренинг. У интервалима: карте, романи, по нека шала. Молба да се попије сок, или поједе воће, да се прошета…
Ноћење
Спавање у месту гостовања је, некако, део путовања. Због тога ћемо покушати да „снимимо“ једно вече у хотелу „Србија“, где наши фудбалери најчешће одлазе на спавање пред утакмицу на стадиону ЈНА:
После вечере, пред куп-утакмицу са Радничким из Пирота, на пример, већина је гледала ТВ пренос меча Француска — Бугарска.
— Опасни су ови „моји“ Французи — добацује Милутиновић.
Појма немају. Већ је требало да Бугари воде са неколико голова разлике — парирају му Бјековић и Ђорђић.
У том тренутку Сеш је промашио скоро сигуран гол…
— Овај као Ђорђић! Промаши и кад не може! — кроз смех ће Вукотић.
Грубјешић, Тодоровић, Живаљевић и Фуртула гледају и ћуте. Они су млађи.
Од завршетка преноса до спавања има још пола часа. Многи одмах иду у собу. Грубјешић и Антић желе да још посматрају програм. Пауновић устаје, за њим Вукотић, Кнежевић, Радаковић и Пејовић. Зна се: кратка партија „ремија“. По обичају, Пејовић не игра, али му изузетно задовољство причињава да гледа и — пише.
Док млади и вредни физиотерапеут Славко своди рачуне са особљем хотела, тренер Зец ћаска са новинарима и тренерима — посетиоцима. У 22.00 часа погледа на сат позове капитена Пауновића и каже: На спавање.
Сви, без речи одлазе. Пола сата касније — контрола. Гаси се светло. То је хендикеп за Завишића, Живаљевића, Антића и остале љубитеље „кримића“. Али, режим сви поштују.
То су само неки исечци. Камичци мозаика фудбалског, извучени из те немерљиве (и често понављане) траке живота прволигашког. Кроз реакције и детаље, кроз тај дах њихов између две недеље — покушали смо да их, заједно са њиховим обавезама и проблемима наговестимо читаоцима…
… Свесни да би сваки нови покушај донео и други приступ и нове детаље, али сличан утисак о личностима. Представу мирноће о том колективу, која је, чини се, за ту младост и силини пренаглашена — у својој свакидашњици и импулсима — тај призвук мирења са догађајима носи и на терену. Као велики хендикеп!!?
Акције и дах фудбалера. непосредно пред утакмицу и на њој, нисмо ни покушали да „забележимо“. То сте небројено пута видели. Верујемо, једино, да ће — после ових периферних сличица — читаоцу бити јаснија и улога појединаца на терену…