ИГРЕ И ЉУДИ
Као искрени присталица фудбалске игре, порадовао сам се овогодишњој фудбалској сезони. И пожурио на прве утакмице. Али оне нису испуниле моја очекивања. То је почетак сезоне, помислио сам, биће боље. И с том намером опет кренуо према игралишту, отворених чула. Али није било боље.
Дошла је субота, дан окршаја наше репрезентације са ДР Немачком. То је репрезентативни фудбал, то мора бити добро. помислио сам. Али то није био репрезентативни фудбал, то уопште није ни био фудбал. Јер није било ни голова, ни акција, ни голманских парада, ни драматичних сцена.
Не губећи наду отишао сам на утакмицу Звезда — Железничар, мислећи да ће ме судар два наша тренутно најспремнија тима најзад задовољити. Али није било тако: лопта је била више изван игре него у игри, а сама игра препуна грубости и случајности. И да није било голманских неспретности можда не би било ни голова.
Своју неутољену фудбалску глад покушао сам нахранити вечитим дербијем Партизан — Звезда. Али, то је био дерби по именима, а не и по игри: можда најлошија представа ова два тима и, свакако, најскупља. Да није било једне голманске несмотрености ни овог пута не би пао ни један гол! Моја фудбалска знати жеља није могла да мирује ни идуће недеље. Отишао сам на Карабурму. верујући да ће ОФК Београд — Железничар дати свој уобичајени допринос фудбалској вештини: узбудљивост. драматику и ефикасност. На жалост — ништа од свега тога, ништа, дакле ни од фудбала!
Једини изузетак, у низу тих монотоних јесењих представа, чини прво полувреме утакмице Партизан — ОФК Београд. Али једно полувреме добре игре није довољно да се забораве сви они дуги часови малтретирања фудбалске лопте,
Тако је протекла једна суморна фудбалска јесен, (Не верујем да ће се до краја сезоне нешто догодити).
Гледајући све те лоше утакмице, човеку се из недеље у недељу отме усклик: Па то сам већ гледао! А одмах после тога питање: Докле тако? Докле ће гледаоци бити жртве немарног, неодговорног обезвређивања фудбалске игре од стране њених интерпретатора? Докле ће тренери својим калкулантским тактизирањима (не би ли укњижили бод — два) изневеравати суштину фудбалске игре? Не плаше ли се они за егзистенцију фудбала? Јер ако отерају гледаоце досадним и скупим представама, може им се догодити да играју без публике и, следствено томе, без материјалне накнаде. То треба рећи тренерима и играчима. Знам неколико страствених Звездаша који већ годинама не гледају своје љубимце. Они су остали доследни својој одлуци чак и у време највећих Звездиних успеха и победа. То је њихов тих протест против изневеравања „Звездиног“ стила игре и, по њима, изневеравања суштине фудбалске вештине. Они и многи други не могу да схвате да је резултат у првом плану, а не игра и надигравање.
Знам и неке Партизановце који доста дуго не иду на утакмице, својих љубимаца из истих разлога. (Они не могу да схвате да центарфор њиховог тима игра одбрамбеног играча, да њихово крило чува противничког бека)! Један искрени и угледни „Партизановац“ није отишао на последњи дерби вечитих ривала, први пут откако ова два тима играју, увређен високом ценом те утакмице, која по његовом мишљењу, о6јективно не може данас пружити врхунски фудбал, јер нема врхунске протагонисте. Према томе ни право на врхунску цену. Ваља рећи да је тај његов гест био потпуно оправдан и да му је сама фудбалска представа дала за право.
Ако се овако настави, немарношћу и неспоразумима, изневеравањем фудбалске игре, гледаоци ће пожелети фудбала а стадиони гледалаца. А то нико не жели.