Актуелне теме: Партизану се без тешкоћа дају голови. — Тактичке грешке и неуротично понашање играча главни разлози

Проблем ефикасности није само невоља стручног штаба „црно-белих“, већ и европског фудбала у целини. Данас је све мање великих играча на средини терена, оних асова који осмишљују игру и стварају шансе саиграчима из прве линије.

Мало је и голгетера од интуиције, оних играча који спретношћу, реакцијом у честици секунде и правим избором ударца решавају ситуације у зони шута.

Сигурно је да поред играча (који су главни фактор) удео у неефикасности има и начин играња екипе. За Партизан су карактеристична оба фактора, јер ни на једном није на потребном нивоу.

Међутим, у овој години „црно-бели“ забрињавају и једном другом чињеницом: олако примају голове!

После више година Партизан је одустао од игре са „чистачем“. Одласком Љубе Михајловића и доласком Гојка Зеца „црно-бели“ су окренули лист. Пауновић и Будишић (или Пејовић) су два центархалфа (који се међусобно обезбеђују) чувају, преузимају и блокирају најистуреније играче противничке навале али ни један није „чистач“ у класичном смислу речи.

Са теоретског становишта то би могло да значи унапређење игре у тактичком смислу, али се концепција одређује према могућностима играча, а не према књигама посвећених фудбалским теоријама. То је једна од главних грешака у организацији игре одбране. Линија бекова (која, узгред буди речено, не игра по принципу дијагонале) се лако избацује из игре и пут према голу је отворен.

Некада је све те грешке „вадио“ спретни Иван Ћурковић играјући и ван шеснаестерца. Кнежевић има други начин одбране гола, па се погрешна организација игре драстичније осећа.

Зато Партизанова одбрана данас не представља неки тешко премостиви бедем за противника. И када се та лака рањивост повеже са стерилношћу нападачког реда, онда је бедни количник (18:16 — до утакмице са Војводином) прави показатељ немоћи.