ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА

Када бисте данас упитали не само „црно-беле“ навијаче млађег узраста, већ и оне који много памте: „Ко је био први голгетер Партизана, у првом годишњем билансу наших фудбалера?“ — кладио бих се да би огромна већина погрешила. Готово сви би без размишљања одговорили: „То је бар просто. Онај који је од првог дана носио дрес нашег клуба и скинуо га као ненадмашни снајпер не само Партизана, већ и југословенске репрезентације — Бобек!“ Опрезнији би вам, вероватно, одговорили: „По логици фудбалера то би могао бити Бобек, а ако није он онда је то сигурно неки од играча нападачког трија из 1946. године. Дакле: Рупник, Палфи или можда Боба Михајловић“.

Они који не поклањају веру меморији него документима, завирили би у „књиге староставне“ и суочили би вас брзо с помало сензационалном, да и парадоксалном чињеницом: голгетер Партизана у првој години оснивања и рада био је — Флоријан Матекало-Цоњо! Са 16 погодака у противничке мреже оставио је далеко за собом све тадашње „црно~беле“ стрелце!

Ово открића је сензационално зато што је Матекало — играч одавно пао у заборав, а парадоксално због тога што он није био фудбалер трија, већ „спољни играч“ — формацијски крилни нападач. А када је такав играч голгетер онда то, само по себи, говори нешто о његовим несвакидашњим квалитетима.

Матекало није био само сјајан шутер, него и у много чему другом изузетна фудбалска личност: почев од биографског пута, метеорског успона и славе, преране афирмације и репутације првог ортодоксног WM-крила у нашем фудбалу!

Са 14 година отиснуо се из родног Јајца у Сарајево. Трбухом за крухом — али не фудбалским. Сањао је о матурској сведоџби, зарадио је пре ње — фудбалску. У 15-ој је постао највећа нада сарајевског фудбала. У 16-ој је обукао прволигашки дрес „Славије“, а у 17 је изишао на глас као најталентованије провинцијско крило у земљи! Већ у 18-ој нашао се на мети два највећа предратна тима: БСК-а и Грађанског. Трку је добио загребачки клуб. У његовом „модром“ дресу — заједно с тадашњим ведетама нашег фудбала Велфлом, Лешником, Антолковићем и Цимерманчићем — кренуо је незадрживо у сусрет титули државног првака!

Изванредно снажан и брз, веома рационалац и једноставан у игри, спринтовао је као муња за дијагоналним лоптама које су му добацивали најчешће са контра стране његов десни бек Брозовић и халф Џанић, да би — обично из пуног трка — по најкраћем поступку завршио акцију силовитим ударцем у мрежу!

У тадашњем југословенском фудбалу, који је крчио прве, стидљиве кораке у сфере WM-фудбала, Матекалове особине изразитог „острвског крила“ нису остале дуго ван видокруга селектора. Са 18 година позвали су га под државни стег — истина у Б гарнитуру. Но, то је било више него велико признање кад се не испусти из вида да је испред њега (у А тиму) био само Милорад Николић-Попац, тада несумњиво најбоље лево крило Европе (а по мишљењу неких стручњака и до данас недостигнут играч на овој позицији у југословенском фудбалу!).

Хапшен и малтретиран у току рата, Матекало је нередовно играо, али с првим данима по ослобођењу појавио се као стандардна „једанаестица“ у дресу Партизана. Почео је сјајно, као у најбољим данима, и у тандему с Бобеком представљао је страх и трепет за све одбране у земљи. На жалост, као играч остао је само „документ“ — не и легенда! Подмукла срчана болест удаљила га је пре зенита са зеленог поља (није имао ни 27 година)!

Легенда ће постати тек доцнијег, као учитељ наших најмлађих фудбалера и творац незаборавних „беба“. Али о том потом, у своје време, кад нас хронологија доведе пред врата „породилишта беба“!