Црна серија се наставља: Нешто се радикално мора учинити да би се зауставио вертикални пад угледа. — Да ли су прецењене могућности Гојка Зеца? — Можемо градирати кривицу бивше управе, тренера и играча, али су они заједнички допринели овом фијаску Партизана

Памтим то јулско вече када је донета одлука да Гојко Зец дође у Партизан. Било је драматично. Играчи на почетку саставка нису били за младог стручњака. Желели су Бобека. У даљем разговору клупског руководства и играча нађен је заједнички језик: одлучено је да Зец са Карабурме пређе на Топчидерско брдо.

Те исте вечери, негде око поноћи, седео сам са Зецом на тераси хотела Славија. Разговарали смо о свему, највише о тој смелости да са тако скромним искуством прихвати велики клуб и остави средину у којој је веома лако радити. Како је управо тај редослед имала и моја путања када сам оставио новинарство и прихватио се тог незахвалног тренерског посла, предочио сам му све тешкоће и ризик коме се излаже.

Међутим, сва моја упозорења су се одбијала од њега. Осетио сам да их не прима, да је пун вере у себе и своје моћи. Било ми је јасно да је подлегао тренутној слави и да са тих висина није у могућности да сагледа каменоломе стварности који су били увише ниско, тамо доле.

Први кривац: управа!

Може се разумети и оправдати што је Зец желео да дође у Партизан. Међутим, у овом тренутку је за нас много значајније то: ко је одлучио да доведе Зеца. Каквим су критеријумима мерили ти људи, с којих стручних позиција и на темељу каквих резултата младог тренера. Јер: не заборавимо да је Гојко Зец у сваком клубу (Вождовачки, Борац, Будућност и ОФК) радио само по годину дана па према томе није се могла донети комплетна оцена његове вредности.

Међутим, у том тренутку су Мићо Ловрић и Драган Паповић сматрали да је питање довођења Зеца, малтене, питање живота и смрти Партизана! И додајмо да су они за фудбал потпуни нестручњаци да би апсурдност била комплетна. Рецимо и то да је тако својевремено дато (од стране Владе Дујића, тадашњег председника) шест исписница најбољим играчима Партизана непосредно после бриселског финала. И никог због тога није заболела глава, мада се Партизан још ни до данашњег дана није опоравио од тог „масакра“.

И сад је умесно питање: како појединци (нота бене још и нестручњаци!) могу да одлучују о тренеру и поред тога што је самоуправност у Партизану одавно присутна? Јер, рецимо то отворено, Зец је доведен вољом и намером две тада најглавније личности у руководству „црно-белих“ — Ловрића и Паповића! То је била њихова идеја, а методологија којом је то постигнуто у овом тренутку није битна.

Сад се после годину и по дана рада Гојка Зеца у Партизану види да није требало тако безгранично веровати у Зеца. Истина, има нечег лепог и романтичног у том давању крајњег поверења једном младом стручњаку али је цена одвише висока.

У ствари, прецењене су могућности и домет Зеца. Требало је да има поред себе неког искусног стручњака у својству „техника“ или саветника. Сигурно је да до свега овога не би дошло. Овако усамљен Зец није имао храбрости да енергичније решава проблеме; одлагао их је, правио компромисе и, на крају, то му се све осветило.

Други кривац: играчи!

Ова генерација фудбалера „црно-белих“ својом даровитошћу осетно заостаје за свим претходним које је овај клуб имао током више од две деценије постојања и рада. То је чињеница. У овом тренутку Партизан нема екипу шампионског домета. Међутим, чињеница је да и поред ограничене могућности ови младићи дају знатно мање од оног што објективно вреде.

Једно је сигурно: ти младићи нису савесни професионалци ни одушевљени аматери! Они су неумерени у својим захтевима, али врло шкрти у давању. Хтели би исти материјални третман као и играчи оних клубова који освајају трофеје. Фудбал им није прва и главна брига, већ само средство: (неопростиво за екипу оваквог угледа).

И још нешто: хомогеност, другарство, јединство редова није онакво како бисмо то могли очекивати од младих људи које везују заједничка љубав према клубу и материјални интереси. Не! И у овој генерацији се осећа подвојеност. Једни су ту да наређују (Радаковић, Пауновић, Бора Ђорђевић), да буду у свему привилеговани, а пре свега зато што су квалитетом супериорнији и што су „деца“ Партизана, а други су они који слушају. У таквој констелацији снага у једној екипи немогућно је очекивати и висок морал.

Зар је онда чудно што се они брзо предају, што играју без срца, што се недовољно боре и што су концентрисани само на оно што се зове — новац.

Трећи кривац — Зец!

Гојко Зец није испунио очекивања! Радио је предано и са пуно амбиција али се није снашао у неким доменима своје активности. Пре свега, није од Партизана начинио — тим, по игри и духу — већ је дозволио да се он обликује мимо њега и без његовог утицаја.

Подлегао је властитој таштини. Преосетљив је на све оно што се напише о њему и више води рачуна о утиску који ће оставити на новинаре него ли да иде пут битних ствари у раду са екипом.

У формирању тима и тражењу стила игре није урађено ништа. Партизан данас игра без икаквог система! Све је препуштено импровизацији у оном најлошијем смислу те речи. Наглашена дефанзива је уочљива, нема плана игре, нема чак ни основних комбинација у нападу, па чак ни шаблона који би значио базу за касније усавршавање игре. То је недопустиво за лагодан живот. Они му подносе малу жртву, а траже велику компензацију кроз новац и славу.

Ауторитативно се поставио у старту али је касније из дана у дан губио свој углед код играча, пре свега што је чинио уступке „звездама“, толерисао њихове иступе и грешке а кажњавао оне „мале“, несрећнике који нису смели да дигну свој глас.

У овом тренутку најлакше је свалити кривицу на тренера. Међутим, и када би Зец био смењен проблеми би остали. Можда је најбоље ангажовати још једног стручњака, човека који би Зеца ослободио одговорности у погледу састава тима и резултата и пустио га да ради само на терену. То би га учинило мање нервозним а више концентрисаним на свакодневни рад.

То је пут којим бисмо сачували и углед клуба и достојанство једног младог педагога. То би биле и полазне тачке ка реафирмацији у домаћем шампионату и на међународном плану.