ФЕЉТОН

Чувени Партизанов ас од животних драма до највећих почасти у фудбалу

Дуге зимске ноћи донеле су давно жељени сан. Било је чак времена и за маштање, али су крила на којима би се винуо у свет фантазије била нејака, као у голуждравог птића, и сва Миланова сањарења водила су ка једној визији: родитељском дому и жагору пуке куће у којој је он, као најмлађи члан, уживао неке мале повластице.

И управо онда када су мислили да су потреси коначно минули, браћу Галиће погодио је нови удар: три удовице код којих су ова деца становала, изненада су их избациле из куће.

„Било је хладно зимско јутро кад смо се брат и ја, са бошчама на рамену обрели на сеоском раскршћу“ — присећа се данас Милан Галић. „Немо смо се само погледом питали: куда сада?“ Врло оскудно одевени, још слабији опанци… Куда? Како одолети студеном ветру који завија кроз оголеле гране?

„Кажу да је је човек без сопствене куће слободнији, одлучнији у својим подухватима; кажу да само ко није ни за шта везан — не мора се обазирати ни на шта. Ја сам те истине постао свестан тек много касније, а тада — кад смо остали без крова над главом — мислио сам да је све занавек пропало.

„Но, један домаћин добра срца примио је мога брата на рад. Ја сам му се учинио исувише сићушан и нејак, да би ми могао поверити какву дужност па ме је узео само из самилости. Рат му је однео сина јединца и он је, неким унутарњим инстинктом, одлучио да мене прими као ‘приде’ уз брата.

„То је била последња станица у низу мојих недаћа. Ту смо сачекали ослобођење земље, и, мада тада нисам био свестан у којој ће се мери и како изменити мој живот, ја сам у свеопштој радости осећао да се нешто ипак мора догодити“, прича фудбалски репрезентативац.

Најзад безбедност!

„Крај рата, као прву истинску радост, донео ми је повратак најстаријег брата и сестре“, наставља Милан Галић. „Раздобље од готово четири године невиђања у мом ондашњем узрасту значило је много. Лик мога најстаријег брата нисам могао да сачувам од заборава. У данима ишчекивања, када смо млађи брат и ја, шћућурени негде крај ватре, слушали како су партизани ослободили неки град — ми смо то увек везивали за нашег старијег брата. Често смо га у машти видели како јуриша с бомбом у руци и мислио сам да је он у средишту свих тих збивања. За нас је он био ратник-херој који годинама носи пушку одолевајући и киши и сунцу, ветру и зими, и који — поред жеље да победи непријатеља — мисли и на то како ће нас, своју млађу браћу, ослободити свих патњи и вратити им топли очев дом.

Мој сусрет са њим био је и мало разочарење. Очекивао сам да ћу видети љутог ратника оштра лика, са дубоким борама и строгим изразом.

А предамном је стајао младић као и сви други у селу; само му је лице, још дечачких црта, зрачило одлучношћу — нечим слободарским и мушки смелим.

Био је пун прича о рату из којег је тек изишао. Уживао сам да слушам како је он прегрмио све недаће овог света; како је данима марширао, често гладан и жедан, с митраљезом на рамену; колико је његових блиских пријатеља, смртно погођених, остало да лежи — да би он у новом јуришу ишао да их свети. Како је спавао ходајући, или освањивао покривен снегом… Ја сам упијао све те доживљаје и као ситне каменчиће стављао један поред другог, да би у коначно добијеном мозаику рата видео да је то највиши ступањ бестијалности, најсуровији тријумф бруталности и најнижи пад људског разума.

Спознања да је немилосрдно људско касапљење коначно завршено, почело је са неком чудном топлином да се разлива у мени и да ме оспокојава. С времена на време, са страхом бих упитао брата да неће сутра опет бити рата? Он би се насмејао, благо спустио руку на моју главу и рекао: „Не бој се, неће! Ми смо овај рат водили зато да га више никад не би било“. Тих речи се и данас често присећам.

Сестрин повратак донео је благост у једном другом смислу. Она је на себе, као мајка некада, преузела сву бригу око куће и нас младих. Јело је било топло и све је било опет чисто и закрпано. Но једне недеље, о ручку, сестра нам рече: „Ускоро из Крајине креће група колониста у Војводину. Тамо ће им народна власт дати и кућу и земљу. Мислим да и ми треба да кренемо; то је богат крај, тамо више нећемо јести проју већ бели хлеб…“

Ми се ћутећи загледасмо, било нам је тешко да напустимо родитељску кућу, али у нашем сиромашном крајишком селу, у напола растуреном дому, једва се састављао крај с крајем. Сестрине речи да ћемо тамо отпочети нов, лепши и богатији живот — нама најмлађима звучиле су као одломци из бајке. Сестра ми је говорила да је и Војводина наша земља; да људи тамо говоре истим језиком као и ми, али да тамо нема брда и да је земља врло плодна.

Једва сам сачекао дан нашег поласка. Тугу растанка са родним крајем готово нисам ни осећао, чинило ми се да одлазак значи и крај свих наших дотадашњих невоља. Срце ми се стегло једино кад отидосмо до мајчиног гроба, уочи поласка на пут.