Не знам како да почнем ово писмо, како да нађем речи оправдања за испад који сам учинио на утакмици „Партизан — Војводина“? Ево о чему је реч; као окорели Партизановац редовно долазим на све утакмице које се играју у Београду (живим у Новом Саду) како бих бодрио своје „црно-беле“ у борби за бодове. Из утакмице у утакмицу надао сам се да ће бити боље, али су наилазили само порази. Када је на поменутој утакмици судија одсвирао крај, нисам могао да верујем да нас је Војводина победила. Нешто ме је коснуло, узео сам шибицу и запалио своју црно-белу заставу. У том тренутку је наишао Гојко Зец сав потиштен, и ја сам, заједно са великим бројем навијача, почео да му добацујем најпогрдније речи. Тек када су „Вечерње новости“ објавиле слику на којој гори моја застава, схватио сам колику сам бруку нанео и себи и „Партизану“. Сад не смем на улицу да изађем јер ме другови задиркују, а ја сам пргав, па брзо избије свађа.

Знам да то нисам смео да урадим и никад себи нећу опростити тај потез, али морате схватити и нас навијаче, јер нас је стрпљење издало. Ово моје писмо извињење је Гојку Зецу и клубу који обожавам и обећавам да ће се у мојој руци и даље вијорити црно-бела застава.

Окорели Партизановац

— Радовић Бранислав, Нови Сад