КРОЗ НАШУ ЛУПУ

У финишу јесењег дела првенства позвао нас је телефоном Рудолф Габерц, доцент на Академији за ликовну уметност у Београда. Представио се као симпатизер Партизана и најљудскије је упитао шта мисле Зец и играчи, јер је трошност Партизановог имена постала очигледна. И директно у слушалицу испричао нам је ово што ћемо сада изнети.

Доцент Габерц је свој годишњи одмор провео у Орницама, малом личком селу крај Госпића које има једва 25 кућа. Једног дана поставио је штафелаје и платно и почео да слика. Изненада су му бојажљиво пришла два мала чобанчета. Један од њих имао је лопту. Разговор је спонтано почео. Малишани су љубопитљиво гледали шта ствара вешта рука уметника и одговарали су на питања.

Старији, Поткоњак Милан, ученик 5. разреда школе у Читлуку на питање како је завршио разред мирно је одговорио: „Са до6рим успехом, мада бих био врло добар да Партизан није губио утакмице овог пролећа“. Сликар је изненађено застао, јер то је најмање што је могао очекивати: да ће у том малом личком селу наћи своју сабраћу по клупској опредељености. И не само то, већ да неуспеси Партизана могу до те мере да депримирају малишана да он губи концентрацију и вољу за учењем.

Од другог босоногог дечкића (зове се Никша Пјевач), ученика 3. разреда дознао је да страсно јури за лоптом. Обожавам Бору Ђорђевића (гледао га је само на телевизији. Уосталом, као им све остале фудбалере и екипе!) и тако га другови и зову у игри.

Сусрет угледног универзитетског наставника са овом дечицом у Лики нагнао га је на размишљање о феномену званом фудбал. И о томе како фудбалери великих клубова нису ни свесни какву екстензију, дејство на масе, има њихово име и њихова вештина лоптања.

Зато бележимо ове редове у нади да ће их прочитати Ћурковић и његови другови, па да ће се понекад када изађу на терен сетити да и два мала срца у једном личком селу (и толиким другим широм Југославије) куцају за њих, као то је да је велика одговорност играти у екипи тако непролазне моћи као што је Партизан.