ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
Када би упитали данашњег навијача Партизана ко је по учинку био најбољи фудбалер „црно-белих“ у прве две послератне године (1946 и 1947.) у периоду освајања прва два домаћа трофеја, многи би се кладили „насигурно“ да су то могли бити само Бобек или Чајковски. Изгубили би опкладу! Без обзира на неприкосновен таленат „великог Штефа“ и невероватан играчки шарм „непоновљивог Чика“, назив најкориснијег фудбалера Партизана у том раздобљу припао би без поговора Кирилу Симоновском-Џини!
Да је то тачно, уверили бисте се брзо када бисмо вам ставили на увид просек оцена партија које је током те две сезоне пружао Џина или мишљења већине тадашњих експерата нашег фудбала. Готово сви би вам рекли: „Бобек је био без сумње виртуоз над виртуозима, Чик еуфорија и екстаза навијача, а Џина — рационалност, ефекат и — победа! „Да у истинитост тога не треба сумњати најбоље сведочи неподељено мишљење тада најпризнатијих иностраних стручњака — Енглеза — које су гласно изнели приликом првог суочења а изнели приликом првог суочења с Џининим учинком на зеленом пољу.
Било је то на првом послератном мечу наше државне репрезентације, 9. маја 1946, против Чехословачке у Прагу. Међу 50.000 гледалаца на трибини су седели комплетна екипа и техничко вођство тада изванредног британског прволигаша „Дерби Каунтија“. Посматрајући художествену игру „шестице“ (Џина) победничке екипе, после игре су се утркивали у комплиментима, а једногласан закључак је гласио: „Симоновски је најбољи фудбалер кога смо видели на нашој европској турнеји! То је једини континентални играч који би у сваком тренутку могао да обуче мајицу енглеског националног тима!“
Навикнути на традиционално схватање да су Бобек и Чик били два најбоља играча наше прве генерације (што је у ствари истина), многи навијачи ће после овога скептично завртети главом у неверици да је Џина могао икада да их надмаши — макар и током две сезоне. А, ипак, тако је било. И за то су постојали дубоко објективни разлози. Пре свега, Симоновски је тада био у зениту, а они тек на почетку каријере, Иза Џине је тада већ била деценија прволигашког стажа и још уочи рата завршена фудбалска школа Иљеша Шпица, чији су Бобек и Чик тек били полазници! Коначно, прекаљени рутинер је био тада и комплетнији играч: подједнако сјајан у нападу и одбрани (у Партизану и државном тиму играо је с истим успехом халфа, полутку и крило!), поред беспрекорне технике и високог степена тактичке зрелости располагао је готово надљудским физичким особинама и у томе се крила његова највећа вредност. Набијен, сав у мишићу, готово монолитан као из једног комада, Џина је у „таклу“ обарао с ногу и најчвршће играче (због тога је и фасцинирао Енглезе!). Ако томе додате ниско тежиште (Шекуларчеву конституцију и стабилност), али и изванредну брзину и одраз, онда је тим све речено о једном од најсилнијих атлета кога је историја нашег фудбала имала!
Аутор ових редова никада неће заборавити меч у коме је Џина у једном тренутку бековски дегажирао лопту из сопственог шеснаестерца далеко на крило да би претрчао у спринту као муња терен и ту исту лопту добачену с крила спровео у противничку мрежу! Сећам се и тадашњег коментара једног запањеног гледаоца:
„Пре, овај Џина је као онај зец из симфоније Волта Дизнија што сам са собом игра тенис. Удари лопту рекетом, престигне је, прескочи мрежу, дочека је на другој страни волејом и врати у поље у ком је до малочас био! И тако до изнемоглости… Од Џине очекујем још само то: да шутне из волеја лопту са свог пенала, сјури се преко терена, стигне ту своју лопту на противничком пеналу и — из волеја је смести у мрежу!!