Обична прича о обичном момку: Звонко Михајловски је доказао да је могућно помирити две „непомирљиве“ стране — школу и спорт
„Догоди се, не ретко, да име представља човеку увод курикулум вите“ — написала је једном, давно, грчка песникиња Сафо. „Необично име, необичан животни круг, лепо име, леп животни круг“. Ако је судити по Звонку Михајловском, хокејашу „Партизана“ и државне репрезентације, Сафо је била у праву. У његовом животу, наиме, звона су често звонила. Звона среће. Радости. Успеха.
Ко је тај Михајловски, тај „комарац“ са ледене плоче, како рече један колега? Кроки за његов портрет изгледао би, од прилике, овако: коса расте брже него што је шиша; ход спор, али на начин „И пуж споро иде, а ипак стигне на циљ“; чело често наборано, али не од брига; љубав — манекенка Весна. Више се о томе нема шта рећи.
„Ух. он је прелеп“ — уздахнула је једна моја познаница кад је чула да ћу писати о Михајловском. И, ево, сад тај „прелепи“ седи преда мном. Посматрам га. Одмеравам са свих страна, да бих проверила пријатељичину тврдњу.
Да ли је леп? Па… како за кога. Или, можда је боље рећи овако: зависи од укуса. А укуси су, то сви знају, различити. Као и шамари, уосталом. Да ли је леп? Шта значи то — бити леп? И која је лепота она права? То за овај разговор није важно. То, можда, уопште није важно.
Позив на разговор схватио је као шалу. На први састанак није ни дошао. Сад је ту, али још увек резервисан. Треба пазити јер једна сувишна реч или један сувишан гест, убеђена сам, може да поквари све. Али, човека ништа не може толико да превари, колико властито осећање сигурности у убеђење које има. И мене је, овог пута, убеђење издало. Звонко се, супротно свим мојим очекивањима, понашао природно и неусиљено. Завалио се у фотељу, сплео прсте и рекао: „Причаћу вам о себи. Причаћу о свему што ми падне на памет… Ви пишите или памтите оно што може бити занимљиво“. Од тог часа све је ишло лако. Речи више нису биле баријера која стоји између нас.
— Почео сам каријеру спортисте као и сви дечаци овог света, мислим, играјући фудбал. Кад је млађи брат почео да тренира хокеј, морао сам да идем на клизалиште и сачекујем га после тренинга, јер су то родитељи захтевали.
— Зими је, знате, уз ледену плочу веома хладно и да бих се загрејао сиђох једног дана на лед. Мало по мало и хокеј ми се подвукао под кожу. Заволео сам палицу и пак, и оставио фудбал. Не, није ми жао мада мислим да сам много изгубио. Но, оно изгубљено у фудбалу надокнадио сам на другој страни — у школи. Још само један испит дели ме од дипломе економског факултета. Успео сам на два поља и задовољан сам због тога.
Дивно је то што је њему успело. Помирио је две, за многе спортисте, непомирљиве стране — спорт и школу. Његов пример само је доказ више да човек може готово све што жели, да не постоје нерешива питања и непознате адресе, да постоје само људи слабе воље. Треба имати само мало воље па тренирати и учити упорно и свакодневно. После све иде једноставно и само од себе, као камен кад се одвали од брега и крене ка долини.
Шта је све занимљиво за двадесетпетогодишњака који је постигао много тога? Шта за њега представља победа, а шта пораз? Шта га гони на размишљање? Шта воли? Хиљаду питања и одговора у исти мах…
— Шта волим? Реку, на пример. Она је као душа. Увек сачува за себе део онога што се у њој огледало. Волим и боје. Игру боја. Као дете желео сам да будем сликар. После су превагнули економија и спорт и распршили моје детиње жеље. Љубав за сликарство је ипак остала. И сад, понекад, узмем кист и потонем у свет боја. То може да буде дивна релаксација. Једном, кад смогнем снаге, приредићу у кући изложбу за пријатеље…
Говори тихо. Сталожено. Добра одмери сваку мисао пре него што је изговори. „Не желим да будем брзоплет, да трчим к’о ждребе пред руду“ — о6јашњава.
Шта да вам кажем о њему? Најрадије бих све судове задржала за себе. Бојим се да не погрешим. Људи, понекад, пребрзо суде. Много кажу на брзину. А да би о неком донео прави суд мораш га добро упознати.
— Напишите да волим друштво. Волим и путовања, модне ревије, волим да будем лепо обучен. Волим и да будем сам. Човек је такав. Увек негде иде, тражи друштво, упознаје. али се на крају увек врати себи и у себе. Мало радоснији или мало тужнији. Али, докле год у себи носи ону дивну способност да потоне у свет наде кад остане сам, човек није усамљен.
Не воли, каже, што се код нас мало чини за развој спортске културе. Не воли лаж. Не воли људе који тврде да су сасвим срећни и да све знају. Јер, радости никад нема толико да не би преостало места и за мало туге а нико од нас не зна толико да би могао тражити од других да се по њему равнају. Живот није калуп и свако има право да га доживљава на свој начин.
— Ето, сад можете да напишете причу о Звонку Михајловском. Обичну причу, јер је и он сасвим обичан момак. Ви то знате и неће вам бити тешко — рекао је пружајући руку, после једноставног разговора. Он, вероватно, ни не слути како је, у ствари, тешко написати причу. Чак и тако обичну, каква је ова.