Импресије Ивана Ћурковића о Казабланки, Партизану, Бајерну, Бекенбауеру, Еспањолу…
Ово је било моје треће гостовање у Казабланки. Турнир који носи име Мухамеда Петог, веома је познат и одржава се традиционално сваке године августа месеца.
Овог пута од тог се правила одступило, због познатих политичких немира у овој земљи у то време. Међутим, то није омело организаторе, да и овог пута доведу веома добре и реномиране екипе, које су то и потврдиле на четири утакмице дводневног надметања.
Освојити друго место на оваквом скупу и у јакој конкуренцији велики је успех. Партизан је оправдао висок углед коју овде ужива. Играли смо веома добро и мислим да нећу бити нескроман ако кажем да смо са мало више среће могли да будемо и победници.
Па ипак, у Београд смо донели велики сребрни пехар. Још један такав краси наше клупске витрине а освојили смо га на овом истом турниру 1965. године када смо такође били финалисти. Наше прво учествовање донело нам је и највише радости. Тада смо били први и уписали се златни словима у књигу победника овог турнира.
Три пута смо учествовали и три пута били финалисти што је велики успех.
Али вратимо се нашем последњем гостовању у Казабланки.
Сигурно је да смо били тим са најмањим бројем тренинга, што у исти мах значи и физички најслабије припремљени. Тај податак је веома значајан када се упореди са формом Бајерна, који се налази у топ-форми, или Еспањола који је опет у пуној такмичарској сезони.
Домаћи Сетат имао је много разлога да се бори за прво место у овој конкуренцији.
На то га је обавезала титула првака, домаћи терен, публика и велике амбиције да се докаже јакој европској конкуренцији.
Ипак, поред свих наших хендикепа у односу на остале екипе, били смо врло близу коначног тријумфа.
Играли смо пре свега тактички веома мудро, не расипајући снагу, која нам је ионако недостајала. Срчаност и пожртвовање којом су се испуњавали постављени задаци импоновала је, тако да смо у последњој утакмици против Бајерна у тој за нас не баш важној особини, потпуно надмашили Немце којима је то у принципу главна одлика.
Наш тим, што је такође вредно забележити, био је и врло ефикасан. Као куриозитет можемо навести да смо у последњих десет кола јесењег шампионата дали само пет голова. На овом турниру ту „норму“ испунили смо на само две утакмице, а оне су имале исто тако званичан карактер. Са пет лепих и ефектних згодитака били смо и најефикаснија екипа турнира.
За остале тимове имам само комплименте. То се пре свих односи на фудбалере Бајерна. Без обзира на одсуство центарфора Милера и полутке Хенеса. Бајерн се представио као тим који поред снаге и оштрине даје један стил сличан оном који карактерише немачку фудбалску школу. У њиховој игри осећа се доста духа и маштовитости. Стекао сам утисак. Посматрајући остале немачке екипе, да Бајерн игра леп фудбал и да њихова девиза није: борити се и трчати, трчати. трчати…
Бекенбауер
Бајерн у својим редовима има једног играча светске класе Франца Бекенбауера. Право је уживање гледати га са каквом лакоћом игра фудбал. Протекла година донела му је пето место на ранг листи „Франс фудбала“ а моје лично мишљење је да је могао да се пласира још за два места више.
Поред њега истичу се и репрезентативци из СР Немачке, голман Сепмајер и офанзивни халф Рот. А комплимент заслужују и десни халф Шварпбек, стрелац два гола, и центарфор Шердер.
Екипа Бајерна је у првој утакмици имала за противника тим Еспањола. Могло се лако десити да буду елиминисани јер Шпанци код стања 0:0 нису искористили једанаестерац, а били су равноправни партнер током целе утакмице.
Еспањол игра веома атрактиван фудбал, а носиоци такве игре су две изванредне полутке и два мала растом а као метак брза крила. Репрезентативац је центархалф Глорија који је прави шеф одбране, иначе ранији играч Атлетика из Мадрида.
Тренер Еспањола је прослављени центархалф Реала из његовог најславнијег доба, Санта Марија.
На крају нешто о домаћинима. Сетат је прошлогодишњи првак, а сада се налази на четвртом месту. Мароканци играју брзо, оштро и добро су технички обучени. Имали су на својој страни бројно и бучно гледалиште, као и домаће судије који су према њима биле наклоњене. Ми смо им били велика инспирација а истовремено и шанса за реванш, јер на последњој утакмици против репрезентације Југославије на Медитеранским играма у Измиру нису се прославили. Изгубили су са 1:0, напустили терен и били дисквалификовани а за све то су нас Југословене кривили.
Њихов центархалф и центарфор били су тада чланови репрезентације Марока а истовремено и њени најбољи фудбалери.
Почасти
Вредно је забележити а тиме смо били посебно почаствовани да нас је марокански суверен, краљ Хасан Други лично поздравио. Били смо пре почетка сусрета њему појединачно представљени а то је уједно била и мала церемонија на којој је он поделио одликовања истакнутим мароканским спортистима и функционерима. Такво једно добио је и Франц Бекенбауер, као спортиста светске класе.
Иначе, краљ Хасан Други велики је пријатељ спорта посебно фудбала и он је у ствари покровитељ турнира без обзира што овај носи име његовог покојног оца Мухамеда Петог.
По повратку из Беле куће (Казабланке) у наш бели град верујемо да ће нам пролеће бити лепше од јесени и да ће наши симпатизери бити задовољни. Казабланка је потврдила да смо спремни за најтеже окршаје и зато сачекајмо пролеће…