Драга редакцијо,

Молим вас да у следећем броју одвојите нешто од простора и за моје писмо.

За „Партизан“ сам чуо још 1946. године док сам као дете био у Бугарској. Од тада па до данас навијам за њега свим срцем и волим га, јер у њему имам и добрих другова, који ме као свог верног навијача, увек срдачно дочекају и приме. Ове моје речи могу да потврде сви који су били на прослави у Дрвару.

Знам да ћете ми замерити што пишем прилично опширно, али пишем вам оно што мисли поред мене и велики број навијача из мог места и околине. Питам нову управу зашто су се сва кола сломила на Зецу, кад је и он, као и сви они пре њега, а вероватно и после њега, учио фудбалере како се треба борити за реноме једног клуба? И како то да је он, кад су га доводили, био најбољи, а сад је најгори човек у клубу?

У свим новинама читам: „Васке је дошао“, „Васке ће спасити црно-бели брод, направити добар тим“.

Убеђен сам да има велике амбиције и жеље, али да ли има и могућности? Ја бих Васкета замолио да више ради, а мање прича, јер нам је за почетак његове хвале доста.

Ја верујем у могућности Минде Јовановића и Вукелића, јер се њима „Партизан“ дичио још док су били фудбалери, али ми је веома жао што се није вратио у клуб још један човек — Стјепан Бобек.

Другу Мићи Прелићу честитам на избору за председника, али га молим да не падне у грешку свог претходника: да се мање слика за новине, а више да ради.

Ето, то је било све. Захваљујем се на уступљеном простору.

— Верни навијач „Партизана“ Зечевић Петар, Кључ