После сусрета на Кантриди

Након петнаестодневних припрема у Ровињу, фудбалери Партизана одиграли су прву утакмицу из серије уговорних сусрета до наставка националног шампионата у фудбалу. Противник, врло добра екипа Ријеке, рекли бисмо прави аспирант за повратак у друштво најбољих.

Као што је познато Партизан је поражен с резултатом 2:1. Ријечани су, додуше, оба поготка постигли из пенала, а и сасвим је дискутабилно јесу ли они уопште постојали. На једној првенственој утакмици судији Д. Павићевићу из Крагујевца тешко да би и на ум пало да досуди — чак и једну од две најстрожије казне. Све то, међутим, није ни важно, а нити је суђење оправдање за пораз Партизана.

Ипак, неуспех у игри с Ријеком не забрињава, као што ни сама победа, да је до ње дошло, не би могла бити права прилика за неку прецизнију оцену. Наиме, ваљало је на овој утакмици, као што ће то бити случај и на многим другим, штошта испробати, а то значи и штошта ризиковати. Партизан је на овој утакмици имао сасвим другојачију формацију од оне из „доба“ Гојка Зеца. Катић је, на пример, раније играо и повученог халфа и на неки начин „мотрио“ на бековски простор, а сада је десно крило. Живаљевић је на Ријеци играо центарфора, Грубјешић халфа, Радаковић „чистача“… Новајлије у тиму Цветановић и Голац тек полажу тешке испите, а с њима, рекли бисмо, полаже испит и сваки играч Партизана јер никоме није загарантовано место у екипи.

Ако се свему овоме дода да против Ријеке није играо Момчило Вукотић (због повреде), да је Бјековић играо само једно полувреме (такође због повреде), онда утакмицу с Ријеком не можемо примити као неуспех Партизана, већ нешто што се и очекује током припрема и стварања новог тима од „старих“ играча.