Правим дахом живи само међу кошевима

Да ли ће се Зечевићева даровитост обликовати у правог мајстора кошарке?

Још док је играо у крагујевачкој „Застави“, негде дубоко у подсвести петнаестогодишњег дечака, тињала је жарка жеља да обуче „црно-бели“ дрес и тако постане ученик Ранка Жеравице — једног од најбољих стручњака Европе.

Није дуго чекао да му се укаже прилика. После три године играња за матични клуб, прешао је у нови, који га је оберучке прихватио. Уз стручну и свесрдну помоћ Ранка Жеравице, који је одмах уочио играчке квалитете Жарка Зечевића, млади кошаркаш је, на опште изненађење стручњака и навијача, за тили час изборио себи место међу првом петорицом.

И када се по дијалектици спорта очекивао нагли напредак Зечевића, па и позив за репрезентацију, дошло је горко разочарање. Прописи КСЈ (мада неоправдани) онемогућили су савезном капитену рад у било ком клубу. Зато је Жеравица морао да напусти Партизан, а „Зека“, који се није одмах снашао и прилагодио новом тренеру, доживео је свој први горки тренутак. Играо је све слабије, тако да се убрзо нашао на клупи за резерве. У тим тренуцима, најтежим по њега, није наишао на подршку околине (увек спремне за критику) а ни тренера, па је тако био препуштен самом себи. Седео је тужно на клупи размишљајући шта се то догодило? Стручњаци су предвиђали да ће још једна велика обдареност остати недоречена.

На стазама успеха

Када се 1970. године Ранко Жеравица вратио у Партизан, ситуација се потпуно изменила. Коло среће се окренуло у корист Зечевића. Од тога дана па до данас „Зека“ доживљава свој вертикалан успон. Ранко је био тај који га је у потпуности разумео. Поникао је у душу младог човека и схватио да му треба пружити пријатељску руку; да му само треба пружити шансу да се среди и покаже оно што може и зна. Научио га је да верује у своје кошаркашке способности и квалитете. Оно што је најважније: пружена му је шанса да игра на утакмицама!

Зекин труд и залагање коначно су уродили плодом. Свакодневни тренинг помогао му је да урођене тактичко-техничке способности дођу до пуног изражаја. Отклонио је неке недостатке, као што су слаба кондиција, повећавао је брзину, али није још успео да „усади“ у себе једну тако неопходну особину сваког спортисте, а то је — агресивност.

И поред овог недостатка, који ће временом кориговати, његов упоран и марљив рад, а пре свега жарка жеља да се пробије међу најбоље кошаркаше Југославије, да заигра са „златним дечацима“ уродила је плодом. Коначно је после девет година играња кошарке позван у репрезентацију. Његовој радости није било краја када је прошле године обукао плави дрес и када је заједно са друговима бранио боје наше земље на Балканском шампионату и на Медитеранским играма. Играо је добро и то је учинило да буде позван на следеће припреме репрезентације, као потенцијални кандидат за одлазак на Олимпијске игре.

Кошарка испред љубави

Данас Зечевић куца на врата националног тима. Прилика да се давнашњи сан оствари пружена је. Треба је искористити. Свакодневно тренирање и пре и после подне. Час га можете видети у теретани Градског центра, час у хали Спортова на Новом Београду. Неуморно носи своју торбу и не жали се. Схватио је да само они који се одричу свих задовољстава постају врхунски спортисти — прави шампиони. Међутим, да би се његова жеља остварила, мора да прође кроз све селекције и тестирања. Свестан је да може лако бити брисан са списка кандидата, јер је конкуренција исувише јака. Али, „Зека“ је научио да стрпљење мора увек да уроди плодом. Један неуспех не сме да представља кочницу у даљем раду. Напротив, то мора бити подстрек више за још озбиљнији тренинг, још веће залагање, које ће на крају бити крунисано одласком на Светско првенство у Порторико.

О Зечевићу као кошаркашу може се рећи све у суперлативима. Врло је талентован, са изванредним способностима под кошем, рука му је „мека“ приликом шутирања и зато је сигуран егзекутор „слободног бацања“. Иако висок 2,01 см, што је главна кочница за брзо кретање, он ипак долази у ред релативно брзих двометраша. За собом има врло мало такмичарског искуства, мада игра већ девет година, што представља главни разлог његове променљиве игре. Час игра изванредно, час опет слабо, али то не забрињава ни њега, ни његовог тренера Жеравицу, јер „Зека“ је млад играч и са више такмичарског искуства нестаће и слабе игре. Када би био агресивнији и одлучнији у својим акцијама, значио би за Партизана, оно што су Симоновић у Звезди и Плећаш у Локомотиви.

По стилу игре подсећа на америчког професионалца Љу Алсиндора, на кога се помало угледао и то не крије. И та сличност је оно што највише плени публику. Нарочито је омиљен међу тинејџерима и зато нису ретки случајеви да га младићи и девојке зову телефоном, да му постављају разна питања. Тако га је један момак упитао — да ли би желео да игра за неки амерички колеџ? Једно је сигурно, рекао је „Зека“, да бих волео да одем на пар месеци да нешто научим, али не постоји ни један клуб на свету, који бих мењао за Партизан. У последње време стално га зову девојке да провере — да ли је тачно да се забављао са Златом Петковић, која је изабрана за Мис Југославије, ако је истина зашто су прекинули? А, он се чуди и одговара да је то тачно, али, ето, морали су да се разиђу, јер он изнад свега воли кошарку, а девојке су себичне и не схватају свакодневне тренинге. Уосталом, одлучио се на аскетски живот. Све је подредио кошарци, па чак и љубав.

Подршка у родитељском дому

Била би неправда не споменути да „Зека“ у свом настојању да постигне оно највише, има пуну подршку својих најдражих: оца, мајке, брата, па и другова са факултета. Отац Славко је једном толико ишао далеко да му није дозволио да изађе на испит, јер је морао да путује са друговима у Скопље у борбу за драгоцене бодове. Мајка Мирослава, кад год телевизија снима неку кошаркашку утакмицу не жели да иде на викенд, јер сва знају — да она тог дана „има утакмицу“. Брат Родољуб редовно прати све сусрете, узрујава се, па није редак случај да по нешто и изгуби. Тако је против Звезде изгубио мантил. Друг са факултета Бранимир Јефтић, преживљава сваку утакмицу када Партизан игра. Вози „Зеку“ после предавања на утакмице. Дешавало се да га је возио и до Чачка све у жељи да помогне свом најбољем другу.

Иако не делује тако, Жарко је у суштини јако темпераментан. Добар и веран друг радо је виђен и омиљен скоро у сваком друштву. Понекад га заболи писање штампе, која га осуђује што гестикулира за време утакмице („Па и други машу рукама, али им зато нико не сече главу“); што се споро враћа под кош и сл. Али питамо се чему то води и да ли један млад спортиста може слободно да игра под тешким бременом, које неки новинари намећу спортистима. Једно је сигурно: Зечевић је исувише дуго седео на клупи за резерве и његова нервозна игра последица је неискуства.

У слободном времену Зечевић се бави учењем страних језика (добро говори енглески и француски), слуша музику, а најрадије чита Хемингвеја и Ремарка. Његова махнита жеља је да једног јутра прочита у новинама: Жарко Зечевић, стални члан репрезентације, обећава победу „плавих“…

Надамо се да ће му се ова жеља ускоро остварити.

Лична карта

Рођен је 19. 1. 1950. године у Београду. Кошарком је почео да се бави 1963. године у крагујевачкој „Застави“ где је играо три године. У Партизан је прешао 1966. године.
Висок је 2.01 см.
Неожењен.
Студент треће године Економског факултета (просечна оцена 8).
Зечевић је до сада бранио 26 пута боје јуниорске, а 9 пута сениорске репрезентације Југославије.