После осам година тренирања Драгослав Гајић избио у први план најтеже атлетске дисциплине — маратона

У оквиру прославе Дана ослобођења главног града Црне Горе децембра месеца, године коју смо испратили, организована су многобројна спортска такмичења. Једно од најатрактивнијих било је такмичење у маратону, које је окупило атлетичаре из свих наших клубова. На старту Градског стадиона централна фигура био је познати интернационалац, али и даље члан београдског Партизана Недо Фарчић. Деловао је самоуверено и одважно. Он, који је раме уз раме трчао са Кларком, Рајаном и осталим великанима атлетских стаза, у овој трци није требало да се плаши конкуренције. Био је, како се то каже, апсолутни фаворит. Остали атлетичари са страхопоштовањем пратили су сваки покрет познатог аса, али нису крили радост што ће трчати са њима.

Сувоњав младић, који је стајао одмах до Фарчића и носио такође црно-бели дрес, нервозно је ломио прсте. Њему је ово девети старт на најдужој тркачкој стази. Само једном завршио је такмичење и желео је да баш сада, када се такмичи и једно познато име, савлада тих „фамозних“ 42,195 км.

Трка је почела. Као што се и очекивало, Фарчић је снажно повукао напред. Остали су га следили. Само онај такмичар у црно-белом дресу заостаје. Већ на почетку хоће да одустане. Са аут-линије чуо се глас његовог тренера Фрање Михалића. Кренуо ја напред…

Шта се све дешавало за време трке тешко је претпоставити. Изненађења је било. Бојажљиви момак са старта након 2:27,18 први је ушао на стадион, где је била завршница трке. Браво! У протеклој сезони ниједан наш маратонац није трчао брже. То је друго време на Балкану! Сви се тискају око победника. За многе присутне на титоградском стадиону он је био потпуно непознат такмичар.

Шта је са Фарчићем? Улази у циљ као трећепласирани и пружа руку много млађем клупском другу.

Упорност

Са младићем који је закорачио стазом успеха разговарамо у нашој редакцији. Стари смо знанци. Као победници школског такмичења у кросу срели смо се први пут пре осам година на стадиону ЈНА.

Да га представим: зове се Драгослав Гајић. За другове из клуба он је само Гаја. Има двадесет пет година. Студент је Школе за спољну трговину. Заљубљен је у атлетику и још више у једну девојку, чији идентитет упорно чува.

Иако сам знала одговор поставила сам стереотипно питање, којим готово увек започињем разговор са спортистима.

П. ВЕСНИК: Гајо, када и где си почео да тренираш?

ГАЈИЋ: Нисам веровао да ћу икад бити спортиста. Волео сам фудбал, али сам добро знао да има талентованијих од мене и нисам покушавао. Са атлетиком је почело случајно. На школском кросу победио сам, и Михалић ме је позвао на стадион ЈНА. Дошли су и остали победници. Међу њима била си и ти, зар не?

П. ВЕСНИК: Било нас је десетак, али су већ после другог тренинга сви, сем нас, одустали.

ГАЈИЋ: Почетак је био тежак. И сама знаш колико смо се пута заклињали да ћемо и ми отићи.

П. ВЕСНИК: Било је и лепих тренутака: колико смо се радовали новим патикама, црно-белом дресу и такмичарској књижици…

ГАЈИЋ: Првог наступа силно си се уплашила и нестала са стадиона.

П. ВЕСНИК: Ух, а ти си био бољи: стигао си последњи.

ГАЈИЋ: Важно је учествовати…

Можда Минхен

То је гесло, које је Гаја вероватно увек имао на уму. Била сам нестрпљива, пут до успеха чинио ми се бескрајно дуг и ја сам после две године отишла са атлетске стазе.

ГАЈИЋ: Видиш, веровао сам у успех. Свакодневно сам тренирао, одлазио на такмичења, доживљавао поразе, одустајао, па опет трчао. И ето, тек после осам година забележио први успех, прву победу.

П. ВЕСНИК: Како си се осећао, када си стао на победничко постоље?

ГАЈИЋ: Вредело је онолико труда и зноја.

П. ВЕСНИК: У лето, на првенству државе, имаш све шансе да и званично будеш промовисан у нашег најбољег маратонца и наследник легендарног Фрање Михалића?

ГАЈИЋ: Пре тога имам тежи испит: маја месеца на интернационалном митингу у Источној Немачкој покушаћу да испуним олимпијску норму.

Док сам та слушала, било ми је помало жао што сам тако преурањено отишла са атлетске стазе.