КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Тешко је сетити се примера такве националне еуфорије изазване једним спортским успехом као што је то било онога дана када су наши кошаркашки постали прваци света.

Тај велики успех нераздвојно је везан за селектора и тренера репрезентације Југославије Ранка Жеравицу. Све што је чинио било је паметно, психолошки оправдано и методолошки тачно. Сви смо били поносни што имамо у својим редовима стручњака таквог формата. Када се слегла усковитлана прашина радости појединци су покушали да скину са сунчаних висина оне који су им до јуче били идоли. Последњих дана то доживљава и Ранко Жеравица.

Неки кошаркашки радници и играчи у заједници са појединим спортским новинарима кују заверу против тренера Жеравице. Из плићака својих мисли они развијају „теорије“ како није згодно да тренер репрезентације буде и тренер клуба. јер он, ето, наилази на „стегнуте песнице“ Зорана Славнића, постаје „непријатељ“ (?!) својих ученика из репрезентације, јер су у питању бодови, слава и низ других глупости које би требало да имају снагу аргумената.

Једном колеги, коме клупска приврженост замагљује бленду погледа, Славнићеве песнице нису биле повод за размишљање о недоличном гесту и ружном понашању једне пркосне природе, о акту неваспитања, већ је у томе видео повод за размишљање: да ли је згодно да тренер репрезентације буде и тренер једног прволигашког клуба? И када би то одиста било једно принципијелно питање ми бисмо то схватили као прави етичко-спортски допринос штампе. Међутим, како знамо целу позадину те организоване кампање јасно нам је да се иза те политуре „брижности“ за државни тим крије ружно лице зависти, страх да ће велики маг кошарке начинити од Партизана шампионски тим, па настоје да то разбију у зачетку.

Сувишно је позивати у помоћ аналогију из других спортских дисциплина (фудбала, ватерпола, рукомета, бокса…). То у свом тренутку није на битно. Јер, Ранко Жеравица, по речима председника КСЈ др Радомира Шапера, свој посао у репрезентацији обавља „крајње савесно“ и његово ангажовање у Партизану ништа не смета.

Међутим, у овом тренутку је интересантно питање да ли би неке наше колеге овако писале да је Партизанов велики ривал успео да добије Жеравицу за тренера (а чинио је све да то оствари!)?

Но, оставимо и то по страни. Можда је од свега овде важније са како се мало дужног поштовања односимо према човеку и стручњаку на кога би били поносни многи чије су спортске традиције и успеси далеко већи. Ми оваквим односом само потврђујемо колико смо деструктивни у својој нискости како лако скидамо са висина оне на које су их попела њихова дела и у својој медиокритетској зависти спремни смо да учинимо све само да свог ближњег не гледамо одоздо.

Зато не би требало да нас изненади око једног дана будемо прочитали да се Жеравици све смучило и да је за неколико десетина хиљада долара потписао уговор са неким иностраним клубом.

Коме тада треба да окрену песнице пријатељи кошарке?