ИГРЕ И ЉУДИ

Дошао је, ето и тај дан. Дан оних који воле фудбалску игру. Тај дан нешто више од обичног фудбалског надмудривања. Јер то је дан провере, вагања, испитивања. Тога дана ће се видети колико су чије наде оправдане, колико је чији страх безразложан. Тога дана ће, без сумње, мотиви и осећања бројних фудбалских верника бити исти а различити…

А каква ће бити осећања и мотиви заљубљеника црно беле боје? Хоће ли то бити осећања несигурности и стрепње или каква друга? Хоће ли то бити мотив самоодржања или какав други? Можда мотив потпуне рехабилитације, враћања правог сјаја црно белом дресу? У сваком случају Партизанови пријатељи имају јаке разлоге да изађу на фудбалско борилиште: да виде бољу игру! Јер, по логици ствари та боља игра се мора очекивати. Мора, јер је дуго није било. Мора, јер црно бели момци имају адута за њу. А ти адути су, пре свега, играчко умеће које сваки од њих недвосмислено носи у себи, затим жеља за афирмацијом сопствене игре и себе самих.

Не треба бити велики зналац фудбалског надметања да би се без имало колебања могло констатовати да је врло мало тимова у земљи (ако их уопште има) чији је играчки потенцијал изнад Партизановог. А иако јесте, онда разлика није таква да би Партизан заостајао иза таквих тимова читавих десет бодова!

У сваком случају, разлози Партизановог заостајања за екипама сличног квалитета нису реални и, мислим, да су нефудбалске природе. Не желећи да улазим у њихову анатомију, морам рећи да верујем да је дошао тренутак њиховог пада. Чини ми се да тако нешто верују и осећају и сами играчи. А надам се и — гледаоци. И за то је ово пролеће — њихово. Јер без својих верних пријатеља Партизанови младићи неће бити у стању да остваре чин сопствене рехабилитације.

Гледао сам пре неки дан један од последњих тренинга Партизана пред почетак сезоне. Радило се озбиљно, систематски, пуном снагом. Момци су, рекло би се, без напора издржали изузетно напоран тренинг. И, шта више, чинило се да су пуцали од снаге. Живаљевић је шутирао као из топа обема ногама, Фуртула се бацао као лав из угла у угао, Ђорђић је трчао као да се спрема за спринтера, Бјековићу је била мало једна серија шутева, Пејовић је шутирао волеје, Вукотић је митраљирао Кнежевића… И све то, разуме се, веома храбри. А ништа мање не делује охрабрујуће ни околност да готово сваки тренинг Партизана прате велике групе навијача, упорно и радознало. То би требало да значи да ће они на исти начин пратити и Партизанове игре, наравно у већем броју. Уосталом, у Партизанове навијаче никада нисам сумњао. Јер то су заиста најбољи навијачи на свету. То није неодговорна и демагошка тврдња већ чињеница. Јер, који би други навијачи имали разумевања за све оно што се догађало у Партизану последњих година, ко би имао толико стрпљења да чека боље игре и резултате толико времена.

Све то нас уверава у боље дане Партизана и фудбала.

Све то нас храбри надом да ћемо с мање стрепњи одлазити на стадион Партизана и друга борилишта широм земље. Јер Партизанови навијачи нису само у Београду, већ широм земље.