ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА

Адекватнији наслов ове реминисценције могао би да гласи „„Најлепши гол“. Њена тема је изванредан погодак Партизанових нападача постигнут у првим годинама после оснивања — погодак какав Београђани још дуго после тога нису имали прилике да виде. У колекцији најспектакуларнијих голова који су на нашим теренима регистровани припада му сигурно једно од почасних места. Не, оставимо се декларација и комплимената. Пустимо извештача тога времена нека нам својим репортерским језиком опише тај погодак. После тога просудите сами о каквом се чудесном голу ради.

Било је то тачно 9. априла 1946. године. За београдске љубитеље фудбала, поготову припаднике нашег табора, био је то помало празнични дан. Партизан је играо своју трећу интернационалну утакмицу пред домаћом публиком. Гост је био тим чехословачке армије „Парашут“. Компонован од изванредних фудбалера, међу којима је било више чешких репрезентативаца, па чак и један предратни југословенски (некадашње лево крило БСК — Јан Подхратски), „Парашут“ је био права прилика за одмеравање тадашње интернационалне вредности наше екипе, али истовремено и за њену рехабилитацију, с обзиром да је претходна два међународна сусрета пред Београђанима (против репрезентације Прага и Московског ЦДКА) несрећно изгубила.

Овог пута, у трећем покушају пред својом публиком, Партизан је успео. Заиграо је у свим линијама изванредно, прегазио противника (резултатом 4:1) и тако забележио своју прву интернационалну победу на тлу Југославије! Сам овај факт и чињеница да су наши дугогодишњи фудбалски учитељи, Чеси, деловали тог дана као збуњени ђаци, били би довољни да уврсте поменути меч у ову историјску серију. Међутим, доцнији тријумф над светским гигантима, као што су Реал, Хонвед, Милано или Манчестер, учинили би га сигурно ефемерним. Од вела заборава отргао га је само један чудесан фрагмент — један невиђен гол!

Пре но што је постигнут, Партизан је већ имао у џепу сигурно вођство. Ипак, противник се још није предавао. А онда на сцену су ступили Бобек и Боба Михајловић… Било је то негде око противничког пенала. Бобек се нашао с лоптом у ногама, окренут леђима противничком голу, окружен петорицом играча „Парашурта“. Сем близине мреже ништа није наговештавало погодак… „Штеф“ је био у мату — нигде излаза. И када се томе нико није надао, а понајмање чешки фудбалери лопта одједном као да је нестала! Ролајући је дотле невиђеном виртуозношћу час испод ђона десне час леве копачке, „маестро“ је вешто „скривао“ из видокруга противника, окрећући се полако лицем голу. У очајању, фудбалери „Парашута“ су измахивали ногама у покушају да му избију лопту испод ђона. Редовно су промашивали и погађали један другог. Настало је бесомучно међусобно ударање и сударање, готово сви су попадали око једанаестерца, док је Бобек „избургијао“ себи пут кроз шуму ногу. Сцена је била управо гротескна: тела су падала као да их уклања „невидљиви човек“. На трибини констервација и салве смеха… И када су сви очекивали шут у гол, Бобек је неочекивано ударио лопту фелшом: као билијарска кугла полетела је високо ка десној стативи, према Боби Михајловићу који је пратио акцију. Ваљда поведен Бобековом невиђеном „нумером“, уместо да је упути у мрежу главом, Боба се винуо у ваздух као скакач преко препоне: с далеко испруженом десном ногом напред, а левом позади (као у најефектнијем балетском скоку) убацио је лопту шпицом у саме ракље! Мрежа се затресла… Тајац, а онда аплауз који је трајао све до поласка с центра!

— Какав гол!… Чудесан гол!… Слично нисам видео! — чули су се раздрагани гласови са разних крајева гледалишта.

— Море какав гол… То је симфонија! — пресудио је мирно проседи човек, чије лице изборано кошавама дугогодишњих лигашких конзумација на Брду и Аутокоманди није допуштало сумњу у искуство.

Сећање на његов суд инспирисало је вероватно наслов: „Концерт за две виолине“!