ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Миодраг Минда Јовановић:
- Рођен: 1922. године у Београду
- Играо: 1940—1956.
- У клубу: БСК, Металац и Партизан
- На месту: левог халфа и центархалфа — „штопера“
- Репрезентативац: 25 пута
- Занимање: фудбалски тренер
Миодраг Јовановић-Минда је типичан васпитаник београдске фудбалске школе, Поникао у слободној игри, на приградским пољанама наше највеће фудбалске метрополе, рано се укључио у екипну дисциплину организоване игре. На његову срећу, било је то у организацији каква се само пожелети може: у изванредно школованој генерацији јуниора нашег најбољег поратног фудбалског колектива — Београдског спорт клуба (БСК). Зар је онда чудно што је Минда већ са 18 година унапређен у првотимца фабулозне „плаве машине“, из које више није истиснут?! Још мање је чудно што је током читаве каријере синтетизовао у себи виспреност фудбалера пониклог у слободној игри и рационалност професионалца навикнутог на колективан напор екипне дисциплине!
Већ сама чињеница што је у јуниорском узрасту успео да избори себи „место под сунцем“ у екипи формата једног БСК-а, сведочи довољно о несвакидашњем таленту Минде Јовановића. Само изузетно даровит фудбалер могао је да обуче плави дрес са бројевима 4 и 6, који су пре тога носили такви матадори као што су били један Лехнер, Манола, Гојко Јањић и Лаза Живковић, четворица несумњивих великана нашег предратног фудбала!
Од прве појаве на великој фудбалској сцени, Минда Јовановић се наметнуо публици својом интелигентном позиционом игром. Његово далековидо предвиђање акција и потеза противничких нападача и њихово мајсторско пресецање које се заснивало више на њуху и „читању“, а мање на атлетизму, старту и снази, определиће га убрзо за улогу „штопера“ у којој ће доживети своје најблиставије дане.
Одмах после ослобођења Минда је обукао дрес београдског Металаца, а већ почетком 1947. обрео се у нашем „црвено-плавом“ дресу (тадашње клупске боје Партизана). Истиснуо је, такорећи преконоћ, из тима изванредног центархалфа Миодрага Ђурђевића (доцније дугогодишњег стандардног првотимца Црвене звезде) и, заједно с Чајковским и Атанацковићем, формирао је халф-линију снова какву Партизан више није имао. Наредне три године — од септембра 1947. до септембра 1950. она је с ретким изузецима представљала стандардни средњи ред Партизана и државног тима и може се слободно рећи да је, после легендарне халф линије из Хелсинкија (Чајковски—Хорват—Бошков), била наша најбоља поратна халфовска тројка!
Своју прву утакмицу у националном дресу Минда је одиграо на Балканским играма у Тирани, 14. септембра 1947, када смо тријумфовали у мечу с Албанијом (4:2). Растанак с националним тимом био му је двоструко тријумфалан: 5. новембра 1950. на стадиону ЈНА, савладали смо убедљиво Норвешку (4:0) опраштајући се с Миндом који је тог дана славио „сребрни јубилеј“ (25 игара у плавој мајици с буктињама). Тај импозантни број мечева у националном дресу број 5, превазишао је доцније само један „штопер“ — незаборавни Ивица Хорват!