Знамо га као врсног техничара, играча суптилних идеја, али и као авантуристу и пустолова, са фудбалског борилишта, наравно. Стручњаци га сматрају једним од наших најдаровитијих фудбалера, а многи љубитељи фудбала долазе на стадион само због њега. Међутим, навијачи Партизана последњих година нису увек задовољни његовом игром, а учинком поготову. Јер Моца Вукотић је играч од кога се не очекују само лепим потези већ и голови. А у последње време голова је све мање… Зашто?

П. ВЕСНИК: Хоће ли, најзад, бити голова, Моцо? Упитао сам га.

ВУКОТИЋ: Хоће, надам се. Једном ваљда мора да крене…

П. ВЕСНИК: Али навијачи Партизана већ дуго чекају…

ВУКОТИЋ: Да, врло дуго. Ни сам не могу да објасним шта се то догађа са мном. Јер има сезона кад ми све иде од руке, кад лако долазим у гол ситуације и још лакше постижем голове. Али има дана кад ме лопта неће. Ето, прошле године, одмах на почетку сезоне, дао сам Радничком два гола и мислио сам да је најзад кренуло. Али сам, на жалост, морао чекати да се сезона заврши да бих постигао гол и то опет против Радничког!

П. ВЕСНИК: Навијачи мисле да превише „умиреш“ у лепоти…

ВУКОТИЋ: Понекад се стварно може учинити да у игри чиним потез више. Али ја то не чиним намерно. Не желим ни да се истакнем нити да исмејем противника. Све што чиним чиним у најбољој намери…

П. ВЕСНИК: Није ли то, можда, жеља за савршеним?

ВУКОТИЋ: Можда јесте. Све што радим желим да завршим онако како замислим.

П. ВЕСНИК: А можда увек не замислиш добро?

ВУКОТИЋ: Можда…

П. ВЕСНИК: Шта ти најлакше пада у фудбалу?

ВУКОТИЋ: Највише ми одговарају ситуације кад се нађем у шеснаестерцу и кад је око мене пуно противничких играча. Јер тада се максимално концентришем. А на малом простору могу најлакше да се снађем.

П. ВЕСНИК: А шта најтеже?

ВУКОТИЋ: Кад играм у средњем реду и морам да пазим на противничког играча. Тада више мислим на њега него на игру.

П. ВЕСНИК: О чему, у ствари, мислиш док играш?

ВУКОТИЋ: Највише о игри, разуме се. А затим и противничкој екипи и о директном противнику. У ствари, све зависи од утакмице и њене важности. Понекад ми је глава пуна свега. Некад мислим о резултату, о томе како ће нас гледаоци дочекати ако не победимо. А има утакмица кад сам савршено миран.

П. ВЕСНИК: Да не играш у Партизану, да ли би навијао за њега?

ВУКОТИЋ: Сигурно. Још пре него сам пошао у основну школу навијао сам за Партизан. У мојој кући сви су Партизановци. Тако је та откад знам за себе. И да се посвађам и да одем из Партизана — остао бих Партизановац.

П. ВЕСНИК: Хоће ли фудбал бити твоја професија?

ВУКОТИЋ: Не знам. Он то засада јесте. А можда ће бити и сутра. За сваки случај уписао сам поред спољнотрговинске школе и тренерску. Са фудбалом сам везан од малих ногу, па ћу му, вероватно, остати веран. Можда као тренер пионира или подмлатка.

П. ВЕСНИК: Стигнеш ли од фудбала да се забавиш, да прочиташ књигу…?

ВУКОТИЋ: Мало имам слободног времена. Нарочито за забаву. А и за књигу. Ту наравно не мислим на књиге из којих учим. Али ипак, иако фудбал тражи велике жртве, стигнем да обавим све неопходне послове. А и да изађем с другима. Нађе се времена за све. Или сам ја, можда, навикао на такав режим живота…

П. ВЕСНИК: Ко су ти пријатељи?

ВУКОТИЋ: Углавном бивши школски другови. Редовно се виђамо кад год сам у Београду.

П. ВЕСНИК: Дружиш ли се с неким из екипе?

ВУКОТИЋ: Да, с Владом Пејовићем.

П. ВЕСНИК: Чију би фудбалску вештину желео да присвојиш?

ВУКОТИЋ: Волео бих, кад бих могао, да играм као Владица Ковачевић из најбољих дана. Јер он је био заиста велики мајстор. Имао сам срећу и да играм поред њега и да га тако још боље упознам. Кад се вратио из Француске, једно време сам играо у екипи поред њега. И никада лакше нисам давао голове. Још пре него сам замислио да би ми Владица могао упутити лопту, она је већ била ту! То је била својеврсна телепатија.

П. ВЕСНИК: Како би се осећао кад би ти данас ускратили фудбал?

ВУКОТИЋ: Не знам. Не смем ни да мислим на тако нешто. У сваком случају било би — страшно. Као кад би откинули један део мене. Јер фудбалска игра ми је ушла у крв, то је моја страст. И више од тога — живот. Ја, једноставно, не могу без фудбала. Чак и кад имамо одмор између сезона, једва чекам да прође тих 10—15 дана и да поново почнем да другујем с лоптом.

П. ВЕСНИК: Можеш ли прогнозирати пласман Партизана?

ВУКОТИЋ: Играли смо слабо прошле јесени. Били смо у кризи, не знам зашто. Васовићевим доласком многе ствари су се измениле. Добили смо самопоуздање. Добро смо се припремили и требало би очекивати добре резултате. А што се мене тиче играо сам слабо. Ни сам не знам зашто. Али, мислим да се враћам у форму. Верујем да ће бити бољих игара и голова. Што се нашег пласмана тиче, сматрам да би био неуспех да се пласирамо испод петог места.

П. ВЕСНИК: Порука навијачима?

ВУКОТИЋ: Да имају још мало стрпљења и још више поверења у нас. Само заједно можемо постићи велика дела и доживети велике тренутке. А они ће неминовно доћи.