ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА
Измењени су концепција, стил и однос према игри. — Пуна слобода и максимална одговорност сваког играча
Прве игре и постигнути резултати „црно-белих“ под Васовићевим руководством навијачи су примили са благотворним сјајем радости. Нису само освојени бодови оно што буди смеле наде, већ начин игре, концепција у којој се тако јасно види измењена физиономија игре данашњег тима Партизана.
У односу на оно што је Партизан играо током 1971. године, ово је сасвим ново издање „црно-белих“. Васовић је радикално изменио не само концепцију игре, већ и дух екипе, па и саму атмосферу клуба.
Да се разумемо: не тврдимо да су „црно-бели“ сад имуни од пораза, да нигде нема пукотине у екипи, недостатака и дефекта у новом бедему који је саздан од Ровиња наовамо. Међутим, далеко је важније оно што је учињено у односу на игру.
Месецима су фудбалери Партизана осећали на себи оловну тежину неуспеха мада нису клонули. Колосалном вољом правих спортиста они су желели да изроне из те тако дуге кризе. Патили су што их је напустио њихов прави учитељ Кирил Симоновски и што им је против њихове воље доведен нов тренер. Повиновали су се одлуци своје управе и радили су ово што се од њих захтевало. Неуспеси су се низали. Унутрашњи процес незадовољства играча у једном тренутку лизнуо је високо и прво је избио кроз Пауновићеву изјаву. Затим су сви „прогледали“ и доведен је Велибор Васовић. Од тог момента цео клуб почиње да поприма обележја правих професионалних односа.
Играчима је нови вођ постао на пречац врло близак. Говори њиховим језиком; разуме добро психологију играча и видео је странпутицу на којој се они налазе. Одмах је почео радикално да мења њихов однос према тренингу, игри и начину живота.
Васовић је сваког појединца учинио одговорним за све оно што уради у дресу Партизана и ван њега. Укинуо је сваки карантин или било какву контролу. Њега не интересује шта играч ради током недеље када је далеко од стадиона. Он мери његов учинак у игри, залагање, свежину и способност да одговори правом мером на сваки зов игре. Неспортски живот се ту најбоље открива, а онда се зна шта следи.
У таквим односима Васовић је почео да мења стил игре. Пре свега одмах је одбацио дилетантско веровање да не треба појачавати одбрану, па је одмах увео „брисача“ као обавезност у схеми распореда играча на терену. Осталој тројици бекова дао је задатак стриктне игре „човек на човека“, па сад одбрана делује врло сигурно.
Средњи ред (Антић, Цветановић, Вукотић) је врло покретљив, инвентиван у решењима и спреман да директно угрози противнички гол. Они имају пуну слободу игре када ми имамо лопту у ногама, али и обавезност дејствовања када противник креће у напад. Зато Васовић за аутогол Будишића у Крагујевцу криви младог Цветановића, јер он није обавио свој део посла заштите Ћурковићевог гола и блокирања свог директног противника.
Нападачка тројка (Живаљевић, Катић, Бјековић) је састављена од три врло брза и агресивна играча. У том ударном трију Катић има специфичну улогу, која на одређен начин омогућава уклизавање „везних играча“ у шпиц напада. То је једна посве оригинална замисао, која омогућава динамичну и врло разноврсну игру у средишници нападачке линије. Дакако, све ово што сада гледамо само су обриси новог схватања игре. Пут до аутоматизма је врло дуг. Међутим, битно је да су играчи показали висок степен фудбалске интелигенције, па ће то сигурно убрзати процес сазревања.
Зато слободно можемо рећи да се наредне игре Партизана могу очекивати са великим оптимизмом и при томе смо сигурно сачували реалну оптику.