Ентузијазам на делу

У свакодневном животу једног спортског клуба примери љубави и оданости су нешто сасвим природно и то се готово и не региструје.

Аматерски спортски радници своју инспирацију за рад налазе у љубави према спорту и том клубу. У времену када међу такмичарима више нема истинских аматера ови посланици су једини ничим непомућени идеалисти; они брину бригу свога клуба, радују се успесима и пате у поразима. Често су принуђени да позајмљују клубу сопствени новац да би се отишло на пут, платиле судије или подмирила нека потреба.

Један од таквих пријатеља спорта је Тадија Арсић, секретар хокеј клуба Партизан. То је одушевљени и верни посленик „црно-белих“ и то свих клубова а не само хокеја. Он је десна рука председника ХК Партизан Јована Деснице.

И данас овај клуб дугује Арсићу два и по милиона старих динара, које је он повремено дизао са своје штедне књижице и давао клубу.

АРСИЋ: Ја знам да ће ми тај новац бити враћен, па не сматрам да је то нешто изузетно. Важније је па сам у невољама помогао клубу и да такмичење није трпело. Нисам ја једини који је то учинио.

П. ВЕСНИК: Како сад финансијски стоји ваш клуб?

АРСИЋ: Очекујемо боље дане. За сезону 1971/72 од Друштва смо добили саме један милион старих динара, а такмичење, односно повратак у прву лигу коштало је 156 милиона. На рекламама смо зарадили 22 милиона, али смо од тога само 58 посто реализовали. Ако бисмо хтели да пребијемо потраживања и дуговања били бисмо у активи од око 1,5 милиона старих динара.

Дознали смо да хокејаши „црно-белих“ очекују од градске и републичке СОФК-е дотацију од 12 милиона, па се рачуна да ће следећа сезона проћи без материјалних брига. Међутим, оне друге ће и даље остати, јер град Београд још нема халу за хокеј. Користи се ледена плоча на Ташмајдану, али то је отворено клизалиште и леда нема увек.

То је главни разлог што хокејаши Партизана не могу да конкуришу за титулу првака Југославије и поред тога што имају у својим редовима изразито талентоване играче.