Представљамо вам новог тића „црно-белих“: Зоран Цветановић подсећа на Аћимовића, па својом обдареношћу и могућностима буди најсмелије наде

У истинском фудбалском обрису појавио се тек недавно када га је Велибор Васовић промовисао у првотимца Партизана. Ту част је примио са гордошћу али без великог узбуђења. Рекло би се да је предодређен за велику сцену и главне роле, па ни у сновима својим себе никад није видео као фудбалског статисту.

Зоран Цветановић изгледа као хиљаде гимназијалаца, његових вршњака. Обучен је скромно, спортски: џемпер и уске сомотске панталоне које се при крају звонасто шире. Коса дуга (он каже да је краћа него што је имају сви другови из скамија!), права и немирна. Лице округло а живе очи само потврђују дечачки израз.

Први пут сам га видео изблиза када је дошао на овај разговор. Помислих: па он је још дете, а, ето, Васовић му је дао дрес првотимца. На терену делује сасвим чврсто, сигурно, као прави фудбалски вештак. Игра с лакоћом, чак понекад и с несташлуком (ужива да противнику протура лопту кроз ноге) али тако убедљиво да може бити и у позадини неке акције али он никад нема споредну улогу.

Међутим, ненавикнут на новинаре а, можда, и због мојих година, предамном се понашао врло смерно. Једно је сигурно: лепо је васпитан, врла скроман и са доста кочница. На тренутак ми се учини да се захуктао, па ће речи потећи као бујица кад он одједном престане, заћути или почне да једе свој колач.

Фудбалер по рођењу

Песници кажу: „… Деветнаест му је љета…“ Без лирског заноса то се може применити и за Зорана Цветановића, Београђанина који ће тек 11. маја имати 19 година.

Фудбал је почео да игра у пионирском тиму Партизана, 1965 године. Био је „главни“ на малим површинама Црвеног Крста када се једнога дана обрео на стадиону ЈНА. Већ после првог тренинга Мирко Дамјановић га је прихватио и све ове године управљао њиме, учио га, усмеравао, „градио“ од њега ово што је данас постао и што ће сутра бити.

„Цветановић је врло даровит дечак, много је напредовао и пред њим се отвара лепа играчка каријера“, објашњава његов први и садашњи тренер Мирко Дамјановић. „Он је у пионирском и јуниорском тиму играо на свим местима у екипи. Симоновски је желео да он буде центарфор и много је веровао у њега. Међутим, због тога што није довољно брз највише даје у средњем реду. Он је релативно спор али брзо мисли. И квалитетно. Има одличан преглед игре, фина решења, добру технику ударца и ногом и главом. Стабилан је као личност, јер потиче из здраве и добро ситуиране породице. Јак је, одличан у дуелима и по типу је близак Јовану Аћимовићу из Црвене звезде. Има тај играчки профил. У неким елементима је слабији а у неким чак и бољи од ‘Кулета’.“

Тако без пристрасности мисли о свом пулену тренер Мирко Дамјановић.

Воли фудбал — новац не

Цветановић има свој надимак — Цвек, а то датира још из оних дана када је у јуниорском тиму играо десног бека, место које је тада у Динаму и репрезентацији припадало младом Загрепчанину Цвеку. „Кум“ му је био најбољи друг из екипе Тодоровић и то је више био комплимент, признање за његову игру него тек тако дат надимак.

Када се поведе реч о фудбалу мој саговорник живне. Добија се утисак да врло јасно двоји херојско од оног ниског у овој игри. Воли фудбал изнад свега.

Неупућени често мисле да ми играмо фудбал због новца. Каква заблуда, — објашњава млади Цветановић. — Сви га ми играмо превасходно зато што га волимо. Нико од нас не мисли на премију ни пре ни после утакмице. Тек након пораза неко спомене и то да смо изгубили толико и толико, али то је као још једна жал више, можда чак и последња у низу.

Ја волим ту игру и волим Партизан. Уосталом, мој отац Цветан је страствени навијач „црно-белих“ и брат и ја смо још од малих ногу усмерени према том клубу. Нисам случајно отишао на стадион ЈНА, већ је то било моје једино опредељење.

У даљем разговору дознао сам а мали „Цвек“ цени Бору Ђорђевића али највише воли да игра поред Моце Вукотића, јер он као сјајан фудбалер осећа игру и њен ритам, па је с њим и „у најтежим околностима игре лако наћи копчу“.

„Моца је нервозан, највише ме грди али знам да то чини из најбољих побуда, па се тако брзо коригујем и учим. У Ћурковићу имам највећу моралну подршку, јер он уме да приђе нама, младим играчима.“

Цветановић не пије и не пуши. Ово друго је чак једно кратко време упражњавао, па се касније уверио да му шкоди и оставио је цигарете. Воли модерну музику као и сви његови вршњаци. Једном недељно иде у диско-клуб „Акваријум“, пријатно место где ужива у игри и музици. Тамо су стални гости Живаљевић и фудбалери Црвене звезде Филиповић, Кери, Богићевић а понекад наврати и Џајић.

Добро учи. Био је чак и врло добар а ове године ће матурирати и уписати се на факултет. Интересују га економске науке, а већ се одлично служи енглеским и немачким језиком, па се нада да ће и на том пољу бити успешан.

„Васовићу могу да захвалим што сам већ одиграо десет утакмица за први тим“ наставља млади тић „црно-бели“. „Има разумевања за моју школу и зато ми одређује посебне тренинге. У школи немам тешкоћа због одсуствовања. Многи моји другови из разреда због мене се и навијачки опредељују за Партизан. Посебно изненађење је било када је мој блиски друг ‘Буфало’ оставио Звезду и постао симпатизер ‘црно-белих’.“

„Да ли си се изменио према околини од када си постао првотимац?“

„Не, то чак није изазвало никаква унутрашње промене у мени. Ја сам то примио као нешто нормално, јер сам се седам година спремао за то. Чак ни трему немам пред излазак на терен. Све је то тако обично. Истина, радујем се и поносан сам што играм у Партизану. Уживам да припремам напад, чак више него да сам постижем голове. Волим да упознајем стране земље, нове градове и обичаје других народа али радо путујем само авионом.“

Партизанов „бруцош“ је као играч јуниора добио признања на турнирима у Лудвигсхафену, Казалеу, Парми… И тада су сви стручњаци тврдили да ће прва екипа Партизана у њему имати једну од главних покретачких снага.

Да ли је то време већ дошло?