Размишљања поводом принудног интермеца
У јеку сезоне остали смо без спортских приредби. И морам признати да сам се због тога некако чудно осећао: као кад не може да се купа у сезони купања; као кад нема сунца усред лета! Укратко: као да се нешто неприродно дешава.
Долазиле су суботе и недеље. Долазиле и пролазиле без сјаја и свечарског руха, које им најчешће доносе узбудљиве спортске приредбе. Сретао сам пријатеље недељом у граду како лутају без циља; виђао сам познанике које иначе ретко срећем. Многи од њих од како их знам оскудевају у времену одједном су постали његови расипници, Јер и кад би одвајали мало тог драгоценог времена, одвајали би га на своју једину и највећу страст — на спортске игре! А, ето, тих дана принудне спортске апстиненције нису знали шта ће с њим. И, можда више од тога — нису знали шта ће са собом.
Тих чудних, рекло бих, неприродних мартовских и априлских недеља мушки део народа био је некако више узнемирен. Мушкарци су гунђали, окретали се око себе, повлачили се у своја скровишта, невољни и „покрадени“ — за навику, за доживљај… Али, ту се ништа није могло, јер је по среди била виша сила. А зна се да сила закон мења а камоли да не промени навику. И, као што обично бива, човек у таквој ситуацији тражи утеху на другој страни. Многи би се од нас нашли у кафани где обично свраћају разочарани. Али се на несрећу угоститеља опет испречила виша сила — вакцина. И тако су спортски страсници били у околностима безизлазности, па су се у мислима враћали својим страстима евоцирајући оно „што је некад било“. Нема сумње да смо ми, партизановци, ту били у великој предности, јер смо у минулом времену дуго били моћни, први, најбољи…
Срећом, Васовић и Бошков учинили су прави потез: организовали су утакмицу између својих екипа. То је био прави вентил за високи напон дуго уздржаване фудбалске страсти. И прави увод у „други део“ пролећног првенства.
Али, ова утакмица нас је уверила у још нешто: да нема ништа тужније у спорту од празног борилишта. И не само то: право велико спортско надметање у ствари и није могућно без присуства публике!
Из свега овог намеће се неминовна поука: људи не могу без спорта у истој оној мери у којој спорт није могућ без публике. А из поуке проистиче и закључак о неизбежном узајамном поштовању спорта и публике, јер без тога у ствари нема ни једног ни другог.