ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Фрањо Шоштарић:
- Рођен: 1918
- Играо: 1935—1951
- У клубу: Партизан
- На месту: голман
- Репрезентативац: 18 пута
- Занимање: фудбалски тренер
Васпитаник је загребачке фудбалске школе која је баш у доба његове појаве на зеленом пољу имала неколико изванредних вратара европског ранга у чијој је сенци растао. Фрања Глазер, Емил Урх и Фрањо Монсидер били су му старији савременици и истовремено велики узори, од којих је момак његовог дара могао много да научи. А Фрањо Шоштарић је био заиста одличан ученик и већ негде тамо, 1945. године, премашио је знатно старијег Глазера Урха — у леђа је гледао још само Монсидеру. Али за кратко. Доласком у Београд, у Партизан, заблистао је у пуном сјају, тако да је убрзо истиснуо све конкуренте у земљи и постао први голман Југославије. Било је то у време његове највеће форме 1947—1949. године. Тај период је обележен у аналима нашег фудбала као — доба Фрање Шоштарића.
„Шоле“, како су га из милоште звали клупски другови и навијачи Партизана, није имао неке изразито вратарске физичке диспозиције. Средњег раста, нимало „разбацан“ ни громадна, конституцијом није наликовао својим великим претходницима, још мање следбеницима у државном дресу (Мркушићу или Беари). Зато је његов ослонац, био превасходно у сфери других својстава; истанчаном рефлексу, урођеном инстинкту, великој еластичности и неустрашивости из којих су резултирале ванредно атрактивне, па и бравурозне одбране, које су мамиле спонтан аплауз и дивљење гледалишта!
Но, из тога не треба извући погрешан закључак да је „Шоле“ био „лепезан“. Напротив, његова основна врлина је била рационалност, па је зато умногоме подсећао на велике мађарске вратаре предратног доба, који су, истина, бранили своју мрежу вратоломном акробатиком, али и — мозгом!
Недовољан одраз, висина и маса били су му свакако најрањивије место, па су му се ретки „киксеви“ дешавали обично у букетима, приликом интервенције код набачених лопти. Што се тиче неугодних шутера, којих се током читаве каријере прибојавао, разврставао их је овим рангом: Вукосављевић, Бобек и Велфл. На једним усменим новинама, непосредно при завршетку каријере, није се либио да призна: „Бане Вукосављевић је имао страховит ударац из коса који ми је најмање конвенирао, а Бобек и Велфл су редовно изводили оне варљиве фелш-ударце којима се никад не зна путања, тако да су ми по правилу били већи проблем од силовитих шутера типа Франа Матошића или Рајка Митића.
Тих, скроман, поштен и дружељубив, „Шоле“ је остао један од најмилијих ликова из велике галерије Партизанових југословенских фудбалера уопште. Врхунац је достигао у време Лондонске олимпијаде 1948. године када је, заједно с Љубом Ловрићем, чувао капију наше екипе која је освојила сребрну медаљу.
У нашем „црно-белом“ клубу завршио је своју изузетно плодну играчку каријеру, а после тога посветио се васпитавању млађих нараштаја. И у том послу показао је завидне резултате, захваљујући пре свега свакодневној бризи и свесрдној помоћи нашег клуба.