ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
После 1948, која је у нашим клупским алманасима окарактерисана као година „без сјаја“, зато што смо у њој остали празних шака (без једног домаћег трофеја), дошла је једна плодна сезона — 1949-та. У њој смо повратили титулу шампиона и нашли се још једном у финалу Купа. Но о томе ћемо у једном од наредних бројева, а сада ћемо се окренути међународном плану.
Као што је познато из претходних наставака, Партизан је био први клуб у послератној Југославији који се отиснуо на једну велику турнеју ван земље (1946. по Пољској и СССР). Већ 1948. наша „црно-бела“ екипа прва је одшкринула и врата западне Европе — гостовањем у Бечу. А у овој, 1949, отиснула се на другу турнеју но Шведској, тако да је била и прва југословенска момчад која је заиграла у Скандинавији. Зар је онда чудно што је клуб Партизан стекао те године у целокупној домаћој и иностраној штампи епитет „амбасадора југословенског фудбала“!
Поред овог значаја, тзв, „шведска турнеја“, на коју смо отишли у јулу 1949, имала је и известан резултатско-такмичарски значај. Блиставом серијом тријумфа (шест победа из шест игара са укупном гол-разликом 20:5) Партизан је скренуо пажњу на нову клупску суперсилу која се рађала на југу Европе. Тако су гласили после ове турнеје не само коментари Шведске, већ и целокупне иностране штампе. Овако висока оцена наших успеха потицала је из једног јединог разлога: Швеђани су само годину дана раније освајали златну медаљу на првом послератном олимпијском фудбалском турниру. Њихови асови Грен, Нордал, Лидхолм и други постали су преконоћ најцењеније ведете на европском фудбалском небу и најскупоценија „роба“ на пијацама италијанског „калча“! Нокаутирати екипе у којима играју протагонисти таквог формата значило је више него сензацију! А Партизан их је у правом смислу речи нокаутирао!
Почело је у престоници Стокхолму, 8. јула, где нам се супротставио изванредни АИК. Солидна партија наших још „незагрејаних“ играча завршила се убедљивом победом 2:0. Неугодно изненађени, домаћини су нам већ у другом мечу супротставили актуелног шампиона своје земље — Норчепинг — тим састављен од самих репрезентативаца, које је предводио прослављени тобџија са лондонске Олимпијаде а доцније најскупљи фудбалер Италије — Гунар Нордал. Нимало импресионирани, наши момци су пружили своју пуну меру и формално осакатили великог противника: после 90 минута игре на семафору је стајало — Партизан — Норчепниг 4:0! Била је то прворазредна сензација и прави шок за шведску фудбалску јавност.
После тога, под ударима наше захуктале машине. падали су редом, као снопље: Гетебарг (7:3), Малме (2:4), селекција северне Шведске (2:1) и коначно Хелзинборг (3:2)! Био је то потпун реванш — освета Партизана у име југословенског фудбала за дебакл у финалу олимпијског турира у Лондону!
За млађе нараштаје наших навијача свакако су интересантна имена јунака „шведске турнеје“: Шоштарић — Чолић, Петровић — Чајковски, Јовановић, Јаковетић — Стрнад, Пајевић, Валок, Бобек и Симоновски!
За летописе нашег клуба још значајнији су бројни комплименти и суперлативи које је о изванредним демонстрацијама фудбалске вештине наших момака изрекла шведска штампа. Ограничен простор нам не допушта да наведемо све. Илустрације ради довољна је и ова једна, из пера коментатора најпознатијег шведског дневника „Стокхолме Тидинген“. Под насловом „АИК добио лекцију“, после прве утакмице дословно је написао следеће: „Југословенски фудбал смо упознали на Олимпијади у Лондону и сада на тлу Шведске, Партизан је одржао такву лекцију домаћем тиму да поново морамо да одамо признање нашој репрезентацији за победу над изванредним Југословенима у Лондону. За мене има мало иностраних тимова који играју тако допадљиво као Београђани. Видели смо праве уметнике. Хвала им! Партизан је тренутно најбољи представник европског клупског фудбала“ (!!).