Стручни осврт на утакмицу Партизан — Динамо: Програмирану игру „црно-белих“ треба оплеменити маштом

Сада се већ може говори и о обрисима Партизановог тима. Довољно је било четири месеца па да се концепција игре „црно-белих“ из основа измени.

Васовић је игру свога тима организовао на принципима игре Ајакса. Максимална безбедност одбране у којој се стриктно чува противник и простор. Ту је и „брисач“, играч који коригује све грешке саиграча који су испред њега. У средњем реду се налази неколико играча, зависно и од игре противника, а сви они имају и задатак да и лично угрозе противнички гол.

Екипа остварује највећу могућну тзв. плитку формацију што захтева велику покретљивост свих играча.

Партизан је физички изванредно добро припремљен. На утакмици у Зеници Алојз Ренић, центарфор Челика изјавио је да би оставио фудбал када би морао да трчи толико колико то чине играчи Партизана. Захваљујући том фонду снаге и издржљивости могућно је реализовати Васовићеве замисли.

Тај квалитет „црно-бели“ су испољили и у сусрету са Динамом. Међутим, то није било пресудно за крајњи успех. Пре свега одлучио је чисто онај фудбалски фактор: боља игра, већа иницијатива и виши квалитет играча.

Партизан је играо врло сигурно у одбрани. Његова четири играча из тог дела. тима (Ћурковић, Радаковић, Пауновић и Будишић) спадају у сам врх југословенског фудбала.

Међутим, средњи ред, односно игра оних појединаца који имају задатак да конструишу игру, да осмисле напад и нађу права решења за сваку ситуацију, нису увек на висини свог задатка. Момчило Вукотић је ту „прва виолина“. Маштовити градитељ игре је истовремено и најопаснији реализатор. Њему се доста успешно прикључује млади Цветановић, играч великих могућности. Први је против Динама играо доста анемично али се увек видело да се из његовог потеза може изродити оно право. Цветановић је играо исувише мало да бисмо о њему говорили.

Пејовић у улози „брисача“ заслужује посебан осврт. Међутим, Грубјешић и Антић су на овој утакмици играли дилетантски. Без смелости, уздржано, наивно са предајом која увек има свој „авизо“ за противника. Њихов једини квалитет био је у трчању. Али, то није довољно да би се играло за први тим Партизана.

Илија Катић још плаћа дуг свог „војевања“. Осим гола није учинио ништа по чему би био запажен, па му је чак и радни учинак био испод нивоа који смо навикли.

Ђорђић има осцилација као и увек али му се мора признати да не игра безглаво, мада мало касни у одигравању. Има идеја, уме да се ослободи противника, зна да се укључи у акцију а ударци су увек потенцијална опасност по гол.

Бјековић је био најопаснији играч навалног реда. Деловао је врло разиграно (што је мало изненађење), борио се, падао, дизао, сарађивао, скакао врло високо (тако да је допринео првом голу!), дрибловао успешно, трчао брзо и на крају су га хватали грчеви. Такав учинак он никада раније није давао. То је резултат измењених односа у клубу. С таквом ангажованошћу Бјековић ће опет најавити своја права на државни тим.

Све у свему „црно-бели“ се налазе на узлазној линији. Овим не мислимо само на табелу, већ и на игру. Разуме се, све је то још далеко од Васовићеве визије али се напред креће.

И кад се све горе изнесено има у виду онда је јасно да је победник могао бити једино домаћин.