Коментар утакмице Партизан-Динамо 2:1 (1:1): У пријатном вечерњем амбијенту гледали смо добар фудбал. — Са мало умешности могло се догодити да се педесети сусрет заврши као и први — победом Партизана од 5:1

Јубиларни, педесети првенствени сусрет између два угледна југословенска тима, завршио се победом Партизана. Додајмо лош и то да је сусрет био динамичан, коректан и врло драматичан.

Неизвесност је трајала све до последњег тренутка меча, јер је предност од једног гола лако могла да се претвори у реми. Међутим, Ћурковић, Радаковић, Будишић и остали нису дозволили изненађење те врсте.

Партизан је био бољи тим. Нарочито после водећег гола којим је у ствари Ђорђић поставио коначан резултат. Тада је Динамо напустио своју наглашено дефанзивну игру и кренуо је да још једном савлада слављеника Ћурковића. И сад су постојали сви услови за игру на препад. Међутим, поједини играчи Партизана нису били довољно вешти. Тачније: Грубјешић, Антић и Катић су дали доказа нашој сумњи да нису виспрени организатори игре, да не налазе права решења, па чак да су испод Партизановог нивоа, односно свега што је увек красило првотимце овог клуба. Јер: имати таква одигравања у завршници недопустиво је за играче који носе црно-бели дрес.

Треба констатовати да је овај сусрет старих ривала био необичан по наглашеној дисциплини игре оба тима. Као ретко кад осећала се присутност двојице режисера. Васовић није био успешнији од свог ривала Јерковића само по резултату, већ и у интерпретацији, односно како су и колико играчи материјализовали његове идеје и исказали начин игре као главну карактеристику тима.

Шта рећи о утакмици? То није био очаравајући сусрет али ће по нечему бити дуго присутан код свих очевидаца. Пре свега по ритму, борбености, ферплеју и моралу. То је био меч на нивоу енглеског првенства. Наравно, не и по квалитету фудбала.

Наша присећања многих од 49 одиграних сусрета везана су за једно друго фудбалско време, за другачије схватање и интерпретацију фудбалске игре али и за веће мајсторе лоптања, јер су оба тима увек у својим редовима имали по неколико асова највећег формата.

Овог пута недостајао је блесак фудбалских художественика једног Бобека, Милоша, Велфла, Кацијана… Али, данас је све мање уметника лопте а све више играча другог профила. То није било умирање у лепоти, надметање вештине, већ огорчена борба два физички спремна тима од којих је домаћин био супериорнији у мери која је морала да изрази и са неколико голова у мрежи Даутбеговића.

На крају треба истаћи да је овом победом Партизан потврдио константност своје добре форме: на седам утакмица (од тога пет као гост) забележио је пет победа једном је играо нерешено а само једном је поражен. То је за почетак више него задовољавајуће.

Пријатно је констатовати да је сусрет протекао у крајње коректној игри оба тима, чак и онда када су неке одлуке судије Допуђе биле нервирајуће чак и за гледаоце а камоли за играче.