На тродневном турниру олимпијских нада у Аранђеловцу и Младеновцу наши боксери имали су највише успеха. Прва места освојили су Јован Николић у средњој категорији и Милосав Поповић у полутешкој, а друга су припала Драгољубу Николићу у велтеру и Александру Поповићу у полусредњој. Успех је могао да буде далеко већи да судије нису драстично оштетиле Драгољуба Николића против првопласираног Божанића и Александра Поповића у мечу са најборбенијим учесником турнира Кошпићем.
Највише аплауза добио — је Милосав Поповић. С првом двојицом противника, Вулетићем и Голубовићем, играо се као мачка с мишевима. У финалу је имао знатно тежи посао, али је по други пут убедљиво савладао власника сребрне медаље са последњих Медитеранских игара Жуњанина. Тако је стекао и наклоност жирија и освојио пехар као најбољи учесник читаве ревије.
Стручни штаб нашег клуба, међутим, није у потпуности задовољан развојем Поповића. Осцилације у његовој форми су велике. У стању је да после болних падова узлети неслућено високо. И обратно. Његов таленат је несумњив, рад ногу и финте телом изврсни. Али, има тактичких и техничких недостатака у мечу са Жуњанином, рецимо успевао је вешто да надмудри противника и када је требало да левим директом крунише акцију, спуштао је ту руку и настојао да погоди десним директом. Зато је често промашивао и пропуштао дивне прилике за прецизан погодак.
Чини се да помало страхује и од великих имена. Јер, како другачије објаснити да је у другом мечу против СР Немачке с мање мука савладао домаћег репрезентативца Штајбергера него шампион Парлов у првом. Против совјетског првака Каратајева такође је изгубио борбу још пре изласка на ринг. Но, када смо га некако наговорили да ипак навуче рукавице био је чак у првој рунди бољи од реномираног противника. Слично је била и у мечу појединачног првенства Југославије када са огледао са Бисићем. Разни „душебрижници“ су га уверили да нема шта да тражи против снажног песничара. И Милосав Поповић је две рунде више посматрао онемоћалог Бисића него што је боксовао с њим.
„Поповић је на турнеји по СР Немачкој показао да поседује велику даровитост“, каже председник Збора тренера БСЈ Тома Хладни. „Делује помало плашљиво, али то је последица недостатка снаге. Ове године с њиме треба радити на побољшању физичких недостатака. Убеђен сам да после тога ни од кога неће презати. Верујем да ће се већ на предстојећем првенству Европе за младе домоћи једне од медаља“.
„Нисмо задовољни с Поповићевим умећем у раду рукама“, вели његов клупски тренер Коста Лековић. „Упорним радом може да побољша учинак. А, њега баш краси та особина да му никада не дојади вежбање“.
Мислимо да постоје још два разлога што Милосав Поповић није стигао до шампионских висина. Жеља да свима докаже како је већ сасвим способан да се ухвати у коштац и са највећим асовима мучи га толико да потпуно сагори. А, развоју му је шкодило и што је од првих корака у шабачкој Мачви, па до преласка у Партизан углавном због школовања, имао неколико дугих пауза.
Поменути недостаци нису такве природе да се у блиској будућности не могу отклонити. Када у томе успе Милосав Поповић неће више бити само највећи таленат младе генерације већ и оно што му већина стручњака предвиђа — достојан наследник првака Европе Мате Парлова. Засад је довољно што то и сам жели.