Пред сусрет Југославија — СССР: Пауновић сигурно игра док је Вукотић алтернација за средњи ред и може се догодити да дебитује баш на овој утакмици

Вујадин Бошков има доста бесаних ноћи. Размишља, мери, анализира вредност својих кандидата у контексту игре Руса, па га море многе бриге. Махнито жели да савладамо Совјете и да се кандидујемо за финални део Купа нација, јер би нам то поред спортског успеха донело и велику материјалну корист. Рачуна се да би анемична каса ФСЈ добила снажну трансфузију од 190 хиљада долара па је и то један од мотива којима ће наши репрезентативци бити испуњени последњег априлског поподнева на стадиону Црвене звезде.

Бошков не крије да га мучи Момчило Вукотић. За њега Милован Ћирић и Анте Младинић дају свој глас и врло снажну препоруку. Тврде да је то виспрен, маштовит, лукав и врло храбар играч; да се изванредно сналази у тешким условима игре на малом простору (а зна се да ће Руси играти дефанзивно), инвентиван је у конструкцији игре и опасан у завршници.

Међутим, Бошков још не сме да се одлучи. Цени Вукотића али се плаши да би било одвише да у тако важном мечу има два дебитанта (први је голман Марић).

„Вукотић и Мостарац Владић су у мом најужем избору репрезентативаца“, објашњава савезни капитен. „Ја ћу им сигурно пружити шансу, у овом тренутку може се догодити да Вукотић заигра и против Руса али само уколико не будем задовољан игром и резултатом у првих 45 минута игре“.

Тако говори човек који води и одлучује о нашој репрезентацији. Све је то врло ласкаво за младог нападача Партизана. Дакако, то је истовремено и велика обавеза за нашег Моцу, подстрек за њега, за даље усавршавање те игре о којој стручњаци најлепше мисле.

У овом тренутку када је мимоиђен најбољи југословенски голман Иван Ћурковић и када се Бјековић изненада нашао ван ужег избора репрезентативаца а Катић после једногодишње паузе још не „налази себе“ Партизанова књига је спала на два слова (Пауновић и Вукотић).

Тај податак је непријатан за „црно-беле“ али није добар знак ни за репрезентацију, јер сви знамо да је наш државни тим био прворазредна светска сила управо онда када је у њему играло истовремено неколико играча Партизана: Шоштарић, Чајковски, Чолић, Минда Јовановић, Атанацковић, Јаковетић, Симоновски, Боба Михаиловић, Бобек, Милош Милутиновић, Валок, Зебец, Херцег (из прве генерације) или Шошкић, Ћурковић, Јусуфи, Миладиновић, Васовић, Рашовић, 3. Чебинац, Ковачевић, Галић, Хасанагић… Сви су они припадали средњој генерацији „црно-белих“ а чинили су костур репрезентације управо онда када је она достигла подне својих успеха (Париз 1960, Олимпијске игре у Риму 1960 и четврто место на свету у Чилеу 1962. године).

Та чињеница да ће у мечу са Русима играти само Пауновић довољно говори о тренутном потенцијалу данашњег тима Партизана, забрињава и покреће на нове акције, на оно што ће „црно-беле“ опет вратити у орбиту некадашње славе.