КРОЗ НАШУ ЛУПУ
„Не волим Црвену звезду толико колико мрзим Партизан“… То је пре неколико дана изјавио Зоран Славнић, кошаркаш Звезде.
Волети свој клуб — то је сасвим нормално за сваког спортисту. Међутим, као противтежу тим осећањима носити у себи непријатељску мржњу према свом ривалу — то значи подати се ниским инстинктима и бити далеко од спорта и његове етике.
Зоран Славнић је млад човек. Гледајући га између кошева добија се утисак да много види. Међутим, изгледа да та његова радознала глава ништа не мисли. Овом неукусном изјавом, која баш није сасвим безазлена, кошаркашки балетан је потврдио да је просечна километража његових мисли врло мала.
Мрзети некога зато што припада другом клубу велико је зло, а знано је да на злу не почива ништа добро. Вакуум Славнићеве главе растужио је све оне који су волели да га гледају када он на утакмицама бесно витла скупоценим играчкама свога талента. Та соло-балерина кошаркашког тима Црвене звезде сигурно живи у уверењу да овај свет постоји само зато да би се имао чему дивити кад блене у њега. Сва друга збивања која промичу испред антене његовог носа готово су без значаја за њега. Кош је највећи догађај за Славнића; игралиште шарена слика света, а у том свету он је „главни“.
Сви знамо да младост и памет не иду заједно. Али је тужно када, као у случају Славнића, констатујемо да је тај раскорак у забрињавајућем распону. Јер, тај момак живих покрета на терену ван њега мисли хитрином нилског коња. Неке његове изјаве већ су га и раније представиле као спортисту лошег васпитања. Он из барског плићака својих мисли може само да сања о сунчаним висинама једног Симоновића, Ћосића, Чермака…
Партизан не живи од љубави или мржње једног спортисте, а неосетљив је на увреде које долазе од младића који на све око себе гледа из перспективе кошаркашког дупка. Нас више забрињава то као појава. И не знамо ко је већи кривац: они који су га васпитали, он сам или колега који је такву изјаву могао да објави?
Тај „доказни материјал“ Славнићеве беде носи у себи невидљиве темеље за будуће односе и такве испаде у име спортског дружељубља морамо жигосати и заједнички се оградити од њих.