Још пре него што је гонг после петомесечне паузе огласио наставак екипног шампионата Југославије у боксу почела је хајка на Партизан. Појединим „обојеним“ представницима штампе, на нашу несрећу не црно-беле, затим судијама и селекторима, као да смо трн више.

Почело је интервјуима са Светомиром Белићем у којима је изношена неистина: „… Нема услове за вежбање у Партизану“. „Не може да обезбеди егзистенцију“. После Олимпијских игара мења клуб“. И тако редом. Нико се није досетио да пита нашег капитена шта му заправо клуб дугује. Убеђени смо да је та тема намерно заобиђена, јер обавезе према Белићу Партизан је увек правовремено испуњавао.

Када сам обавестио јавност о правом стању ствари, висини Белићевих примања и већ устаљеној политици клуба да сваки наш члан који може да добије боље услове на другој страни неће бити силом задржаван, наравно, уз пристојно обећање у висини досадашњих улагања у њега, боксерски форуми хитро су реаговали и запретили кажњавањем клуба због наводног кршења аматеризма. Међутим, ти функционери су се преварили када су поверовали да ће нас тиме уплашити, јер добро знају да ни они сами нису аматери, а о боксерима да и не говоримо.

Схвативши да саветници, што га уче да ће некоректним односом према клубу пре добити проширење стана, у ствари, једино желе да унесу раздор у наш табор. Белић се извинио, писмено замолио председника Милошевића и управу клуба да му опросте, јер су увек били више него коректни према њему. Белић је даље потврдио да су произвољне приче да нема запослење, што документује радничком књижицом са преко седам година стажа. И, чврсто је обећао да ће до краја каријере остати веран клубу у коме је провео најлепше дане свога живота.

Такав епилог је и морао да буде. Јер, Белић воли Партизан можда чак више него сви остали његови чланови заједно.

Судијска брука

Никада још јавно нисмо иступали против одлука судија, никада се нисмо жалили, никада нисмо захтевали изузеће неког арбитра, па ма колико нас оштетио. Али, делиоци правде нашем клубу неуморно деле неправду.

У наставку екипног шампионата против вечито неугодног градског ривала — Радничког изборили смо само 5:5, иако су по збивањима на рингу наши боксери заслужили победу.

Чини се да нисмо пристрасни, признајемо и сопствене слабости. Шекуларац и Нешић су боксовали далеко испод својих могућности, па зато не желимо да полемишемо да ли су заслужено поражени. Али, никако не можемо да се помиримо с тиме да судија у рингу дозвољава некоме, па макар то био и такав мајстор као што је Пајковић, да неколико пута некажњено удара нашег боксера Малетића главом у стомак. Сматрамо такође да наш полетарац Драгољуб Николић није изгубио од Веселиновића, тим пре што је миљеник селектора имао и јавну опомену. Да је наш протест оправдан потврђују не само звиждуци присутних, већ и новински извештаји са тог меча.

„Најзанимљивија борба била је између Д. Николића и Веселиновића. Победио је Веселиновић, али, према општем мишљењу, неправедно.“ (Р. Ћук, „Политика“).

„Фаворити су се одиста намучили. Пајковић и Веселиновић су имали бар равноправне противнике у Малетићу и Николићу. Шта више, Николић је по убеђењу публике био бољи, иако су судије доделиле победу Веселиновићу. То је била највећа, али не и једина грешка људи у белом.“ (Р. Мићуновић, „Борба“).

Срећа наша што су Живковић, Станојевић, Александар Поповић, Белић и Милосав Поповић принудили своје противнике на предају или су били толико супериорнији да ни највећи боксерски лаик не би имао храбрости да им одузме победу.

Жеља нам је да стварамо племените борце, добре познаваоце технике, али против оваквих судија једини излаз је изгледа гајити искључиво нокаутере.

Поверење слабијима

Драгољуб Николић је својевремено као омладинац у три маха савладао велику наду Црвене звезде Рајка Ђајића. Ипак, председник Збора тренера БСЈ Тома Хладни са својим сарадницима увек је у младу репрезентацију позивао тренутно слабијег Ђајића.

Прича се понавља. Међу позванима на изборну ревију за првенство Европе младих нема нашег „муваша“ Живковића иако је последњим мечевима доказао да је заслужио поверење. А, позиви су уручени нашим боксерима Александру Поповићу, Драгољубу и Јовану Николићу, који су на претходној ревији младих, одржаној пре месец дана, недвосмислено показали да су дорасли националном тиму.

Поред тога, пуних пет година ниједан тренер Партизана није позван да учествује у припремама државног тима, иако по стручности ни мало не заостају за онима којима ту част указују.

Повратак Герега

И на крају нешто што ће свакако обрадовати све искрене навијаче Партизана. Иштван Герег сасвим се опоравио од повреде задобијене на „Мечу шампиона“, која га умало није стајала живота и превременог растанка с рингом. Већ два месеца редовно вежба и ускоро ће и на званичном мечу поново навући рукавице.

„Герег је здравији него што је био, већ сутра може поново у ринг“, саопштио нам је радосну вест доцент Остојић, после вишедневних детаљних испитивања познатих лекара.

„Вежбаћу још упорније него некада“, каже Герег. „Надам се да ћу наставити где сам стао. Доказаћу да у земљи тренутно нема бољег боксера велтер категорије. Једва чекам када ћу са осталим друговима из Партизана кренути у бој по титулу екипног шампиона. Замислите каква ће то екипа бити: Живковић, Станојевић (Смиљанић), Малетић, Нешић, Докнић, Герег, Белић, Антељ, М. Поповић. А, ни резерве неће бити ништа слабије: Шекуларац, Лакчевић, А. Поповић, Д. Николић. Само још да нађемо неког тешкаша и бићемо већ ове јесени најјача екипа“, поручио је Герег.