ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
У тој прилично штурој 1948. години, када сем интернационалних нисмо забележили видније резултате, два догађаја припадају несумњиво збивањима која заслужују да се нађу у овој серији, под горњим наднасловом. Први припада категорији „докумената“ и везан је за старт наше фудбалске репрезентације на првој поратној Олимпијади 1948. године у Лондону (о томе ћемо писати у наредном броју), док је други везан за појаву једног новог имена, нове личности у нашем „црно-белом“ дресу, личности која за историју нашег клуба има истовремено значај — „документа“ и „легенде“!
Реч је о тада новом центарфору који се појавио у дресу Партизана — Марку Валоку. Откривен на једном такмичењу армијских тимова, дотле анониман, дошао је вероватно с најмањом помпом у наш клуб. Без запаженије фудбалске прошлости и педигреа улетео је у сазвежђе тада најцењенијих асова у земљи (Бобек, Атанацковић, Чајковски и др.). Јасно, његови први кораци били су стидљиви и муцави па је брзоплето оцењен од стручњака као фудбалер невеликих могућности, док је међу друговима стекао надимак „Жила“ којим су пакосници покушавали да га обележе као фудбалера који жилави и мучи лопту!
О како су се сви преварили. Марко Валок је убрзо доказао да су овакве процене биле потпуни промашај. У току те прве године играња за наш „црно-бели“ клуб, а и током доцније деценије, постао је страх и трепет за све противничке (нарочито Звездину) које је жилавио како то ниједном центру доцније није успело. Дијаметрално супротан свом надимку био је изузетно једноставан фудбалер што је по правилу знак величине. Робустан, брз, снажан атлета, веома издржљив и неустрашив, кретао се ка противничком голу најдиректнијом праволинијском путањом и био је у налету управо незадржив! Дода ли се томе да је имао топовски ударац обема ногама, сјајан одраз и непромашиву игру главом, онда је тиме све речено о вансеријском центаофору-дредноту енглеског типа, каквог ни пре ни после тога више нисмо имали! Катапултиран са средине терена од Бобека, Атанацковића и Чајковског, Валок је постао ненадмашни стрелац — највећи у досадашњој историји ФК Партизан!
У аналима клуба остао је вечно присутан као „документ“ о ненадмашном снајперу, као најбољи стрелац у једној години (1952. постигао је 55 голова!) и истовремено као најубојитији тобџија клуба у пет сезона: 1949, 1950, 1952, 1954 и 1957. Овај подвиг више никада није поновљен, а највећи ас кога смо икад имали — Стјепан Бобек — остао је у том домену у сенци Валока!
У успомени навијача Марко Валок је и данас „легенда“. Ако ни због чега другог оно због игара с вечитим ривалом, Црвеном звездом, за коју је био просто фаталан. Скоро да се не памти меч с „црвено-белима“ у коме наша „деветка“ није затресла мрежу. Некада је то успевао и по више пута у једној утакмици, а у највећем броју случајева његов погодак је одлучивао дерби или био прекретница сусрета, односно наговештај тешке катастрофе противника!
Без обзира да ли је капију Црвене звезде чувао највећи међу највећима Влада Беара, најрационалнији Срђан Мркушић или најрутиниранији вратар Србољуб Кривокућа, Валок је убацивао лопте иза њихових леђа без респекта, као да се на вратима налазе дилетанти. Током дугих година Звездини вратари су се у његовом присуству све више тако и осећали, па се у комшијском табору родио „комплекс Валок“, а у нашем „легенда Жила“! Боже, колико је намучио Звездине навијаче и ижилавио њене прослављене вратаре!