„Црно-бели“ обећавају жетву бодова и у Београду
Да ли ће једна дојучерашња нелогичност Партизана — стрепња од сусрета са својом публиком и игра на домаћем терену — ускоро нестати и да ли ће ти фактори утицати на фудбалере са Топчидерског брда да чешће побеђују код куће него у гостима? То ћемо проверити вероватно, већ у наредним сусретима на стадиону ЈНА у Београду.
Додуше, тај комплекс властитог терена, већ сада је мање присутан у екипи Партизана. А, за садашње стручно руководство Партизанових фудбалера, поготово за његовог шефа Велибора Васовића то није загонетка, а још мање проблем од посебног значаја Јер, то што се донедавно Партизану догађало, да у гостима ниже успехе, а на домаћем терену трпи поразе — већ припада прошлости.
Почетак пролећног дела првенства наговестио је елиминацију тог неуобичајеног „феномена“ у коме властита публика и свој терен нису поуздани савезници.
Биће боље!
Разговор са људима из стручног штаба Партизана о тој зебњи када треба заиграти на домаћем терену, указује да је и томе дошао крај. На питање — да ли је, колико и зашто домаћи терен још увек баук за Партизанове фудбалере, Васовић је био посве категоричан.
ВАСОВИЋ: Зашто је Партизан донедавно чешће губио сусрете на сопственом терену него што их је добијао на теренима својих противника — не знам и не желим о томе да судим, јер нисам био физички присутан у клубу. Али, сигуран сам у то да се то више не сме догодити, јер је тако нешто у спорту сасвим неуобичајено. Сопствени терен и публика морају бити предност, а не фактори који доприносе поразу екипе. Партизан показује да је таква пракса већ превазиђена.
П. ВЕСНИК: Да ли се већ може засигурно тврдити да је неугодном комплексу — страху од појаве на домаћем терену — постављена „рампа“?
ВАСОВИЋ: Победили смо Марибор и Виену захваљујући и погођеној концепцији игре, али и измењеним односом сваког играча према домаћим гледаоцима. Њима веома тешко падају наши порази у Београду и сигурно се тешко мире с њима. Ми смо дужни да ту жељу гледалаца за добром игром и головима, па наравно, и победама, што ређе изневеравамо. Тај наш дуг према пријатељима Партизана који долазе да би нас бодрили и видели као победнике, а не поражене, и убудуће ће бити снажан импулс за тим. Предност домаћег амбијента чешће него досад морамо искористити за своје успехе. Уосталом, Партизан мора најчешће да добија утакмице, нарочито у Београду, јер, то је једино и нормално, а све друго се допушта као случајна омашка.
Пауновић одличан и као бек
Тренер Минда Јовановић је и подробније образложио ту Васовићеву идеју.
ЈОВАНОВИЋ: Припремајући екипу у Ровињу за игру на противничким теренима у садашњој такмичарској сезони, нисмо заобишли чињеницу да је Партизан раније готово 75 одсто утакмица на страни добијао, а на свом терену их у истом проценту губио (?!). Зато смо и радили на томе да тактику игре у гостима спроводимо тако да се појачава одбрана и примењује опрезнија игра, а само брзи играчи Бјековић, Живаљевић, Катић и други угрожавали су гол противника баш онда кад се он највише трудио да нас угрози. У Бања Луци, Крагујевцу, Сарајеву и Зеници, то нам је донело успех. Наша одбрана је тада функционисала готово без грешке. Сада, међутим, играмо неколико утакмица на свом терену. Отуда нам и предстоји проверавање тактике припремљене за игру код куће, јер ће и противници мање-више примењивати тактику слично нашој кад играмо у гостима. Да би смо их победили, морамо да појачамо напад исто онако као што смо чинили с одбраном кад смо играли у гостима. Одбрана ће морати да неутралише противникове брзе нападаче, што је раније, чини се, било занемарено и често узрок већине пораза на домаћем терену. Дакле одбрана треба стално да пружа потпору навалном реду, да га непрекидно „храни’“новом снагом са средине терена, али да посве осигура и неповредивост сопствене мреже…
Није тешко у оваквим одговорима Минде Јовановића и Велибора Васовића, наћи разлоге зашто се Партизанов стандардни центархалф Благоје Пауновић обрео на месту бека.
ЈОВАНОВИЋ: Тај потез само за неупућене изгледа некако апсурдан. Он је још мање деградација Пауновића. Напротив, то је несумњиво поверење у његове способности и искуство да игра и на осталим местима у одбрани кад то интереси клуба и тактичке процене руководства налажу. Поготово, што ни модерни бекови нису више статични као некад. Класично крило се више уопште не креће праволинијски, већ улази и у средину, и враћа се у одбрану да би поново кренуло силовито у напад… Бек мора да га следи, а то такође значи да се не задржава на својој страни терена мотрећи на крилног нападача. Због тога измена места одбрамбених играча се намеће као неминовност. Није ли Степановић из ОФК Београда за то најочигледнији пример? Квалитетан играч као што је Пауновић, несумњиво ће успешно обављати и нову привремено поверену улогу, баш као и ону раније на месту центархалфа, а Миша Радаковић то већ поодавно чини својом покретљивошћу из одбране у напад.
Партизанов стручни штаб, дакле, вероватно игра на ту карту да се више него досад поузда у већу активност својих најбољих играча из одбране у току напада на домаћем терену, па ће свакако, сада ваљда и победе Партизана у Београду бити знатно учесталије него досад.